Ристо Василевски :ТРИ ПЕСМЕ

(Зборник "Шумадијске метафоре", 2012 : Рубрика даривања)

ЖЕНА

 Лежала је нага на ужареном песку

удаљена од мноштва гласова

с мора и копна

листала китњасту књигу

Тело јој је усијавало сунце

и мрешкало се на светлости

као слап пречисте планинске воде

Набрајао сам имена

којима бих је могао дозвати

покушавао немушто

да зароним у њене мисли

упућивао таласне додире

њеним најнежнијим местима

које не могу да издрже

а да се не одају

ако их имало дотичу

Она се није бранила

али је тајила знаке

да јој годи моја близина

Тек пред залазак сунца

кад се моја сенка сасвим издужила

и покрила сву њену лепоту

окренула се

загонетно осмехнула

замрешкала другом

страном тела

Као да је осетила стисак

мојих руку на дојкама

полен даха на устима

да би се охладила од њих

загазила је у позну воду

запловила ка пучини

Оданде је стизао

само ромор воде

и запљускивао

читаво моје биће

РЕКА КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ

Стојим крај реке које неће бити,

све више урањам у живи муљ.

Исцуриће некуд ова моћна вода,

понеће са собом водени дашак,

сав живот везан за њега.

Попиће је, можда, прејако сунце

као што велика жеђ гута капљице,

потопиће је, можда, моћна рука

која је подрива одоздо,

и развлачи је у ширину

да се сва расплине у нешто непознато.

Дрвеће испод којег стојим

и посматрам бродовље које тоне под теретом

и храни обале зеленилом

постаће суве влати на ужареном песку.

Дно ће се отворити

из њега ће изронити чудна места

која је живот давно напустио

да би се сâм потчинио природи.

Винуће се врхови негдашњих звоника,

зинуће напуштене нејасне лобање,

проговориће дубоко закопане тајне

и све ће постати нешто друго.

Мостови ће бити дуге на небу,

само ће се из прича знати чему су служили.

У њиховој високој прозрачној сенци

тражиће предах упорни трагачи

који читавом њеном дужином

ослушкују дах неког новог извора

да би њој и себи удахнули живот.

Ове реке неће бити,

попиће је наш немар!

ВОДА

Душек је бродовима,

јастук мртвим душама

што напуштају тела

и вазносе се у небеса.

Не памти извор

у коме је зачета њена прва кап

да би изнедрила реку

која ће спојити земаљске

с небески океаном.

Не помишља на увир

мада је неминовност

да урони у земљу

или се вине у небо.

Гробница бродовља

и недосањаних пловидби,

расцветава се с буром,

запљускује обале света

и чисти их од кала,

мада јој је дно пуно муља

и нашег отровног немара.

Кроз њене тамне прозоре

једва продире светлост,

у њеним бистрим капима

огледа се сјај све лепоте.

Кружи око осе

што спаја живи и мртви свет,

раствара твари

које обично касно откривамо

да би њима одржали равнотежу.

Само они којима недостаје

знају колико је скупоцен њен додир,

само они који посустану на врелом песку

могу рећи колико је лековита.

Зато је и сâм Бог

кад је стварао свет

из лаве у њу загазио

и упутио Сина

да се у њој Крсти.

Зароним каткад у  њу

и покушавам да откријем

како изгледа у другом свету,

и према њеном току

одређујем време и простор

којим ћу вечно кружити.

    стр. 138-141

Берући, као и моји преци, злато.. / Б. Тукадруз

...Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној  и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи  оцртава се на Небу у сутон. Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу - мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе...Проверите. Постоји трећа димензија; постоје тродимензионалне слике, али их не може свако видети...Пробајте...

Снимак Су. Танасковић: са пута по Источној Србији...

Одрастао сам у живописним крајевима, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој  је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним  љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда  био је дубок вир, наша плажа...Ту се најинтезивније одвијао живот  првих мојих двадесет година...Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и  ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода  прокључала на високим летњим температурама, него злато. Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину...          

            Сви људи, сви које сам познавао тамо, више нису тамо. Већина се преселила на гробље. Мишљеновац који сам ја упамтио, лежи сахрањен на гробљу...Мајка моје мајке - баба Мица - сахрањена је, пошто више није било слободног  простора на гробљу, у  свом винограду - калему : покрај гробља. Сахрањена је у 73. години. Сазнао сам за њену сахрану накнадно . Исто тако је било и са прабабом Џаном : јавили су ми, тек кад су је сахранили...У тај виноград ме је, мој ујак, као дечака, често водио да беремо сочне гроздове. Око Божића 2002. године више није било ни трага од винограда - калема. Само снег, блештав снег скоро до колена, и

„Четврта димензија“, први роман Оливере Доклестић

Ауторка Оливера Доклестић

Недавно је из штампе изашао роман  првенац Оливере Доклестић ( „Арс либри“, Београд 2011.), књижевнице из Херцег Новог, која  је до сада  објавила три збирке приповедака, есеја и  поезије...

Снажном нарацијом, спајањем историјских чињеница, митова и легенди, роман „Четврта димензија“ води читаоца кроз простор загонетног и занимљивог базена тзв. Великог мора, Средоземља, у колевке старих култура, међу Феничане, Картагињане, Грке и Римљане, до Јадранског мора и залива Боке Которске. Време, о коме се у роману говори, чине четири временска хоризонта: доба оснивања Картагине и њене краљице Дидо, доба Римљана, стотинак година прије нове ере, крај 8. века, време сјајне славе, по поморству и трговини, чувеног малог бокељског града Пераста; док је четврти фронт смештен у данашње доба, са главним јунаком романа, инжењером геологије, који уместо снажних љубавних заноса доживљава саобраћајни удес у Тунису.

Користећи временске фронтове, „Четврта димензија“ је потрага за

Иконостас Саборне цркве у Београду / Боба Кнежевић

Шоле у свом елементу. Слика са Радана, с. Ивање.
Колекција "60 Шолетових слика"

Иконостас Саборне цркве у Београду ©

Закон о заштити (баштине) јесте право да се поверена ствар

користи и убирају плодови уз поштовање суштине ствари.

(Зборник грађанских права / Цар Јустинијан – 533. година)

Иконостас.

Олтарска преграда.

Историчари уметности кажу: “скуп  уметничких дела”.

Верујући их исправљају: “Иконостас је јављање Светих и ангела, толико могућих чуда на једном месту”.

Познаваоци би рекли: “Дели олтар од наоса”.

Верујући кажу: “То је су два света, видиви и невидиви, материјални и духовни”.

Саборна црква.

Митрополит Петар освештава цркву.

Осми је новембар 1845. године. Храмовна слава – Сабор Светог архангела Михаила.

Царске двери.

Разгрнута катапетазма.

Отворена врата и пред њима Карађорђев син Александар са својом Персидом.

ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВОЛУЈИ

Паун Ес Дурлић

Iginatu (Игњатијев дан)
              То је дан на крају божичног поста, пада 2. јануара. 
              Тог дана је свињокољ, припрема за велики празник. У слободном времену се не ради ништа, никакви послови, јер се сматра да ко ради на тај дан, биће непожељан свима и свако ће га мрзети.
              На један до два дана после Игњата почињу Joĭmariśi - Жојмариши. У Волуји су се људи мање маскирали јер је село раштркано, али их је више било у суседним селима, Дубокој и Нересници.
              Са Жојмаришима су плашили женску децу, да им скрате игру и уче што пре да преду вуну, плашећи их да ко нема одређену количину предива Жојмариши ће им изгорити руке и остаће без њих (Жојмариши су носили упаљену посуду са катраном за ту сврху, па и на дан Ажуна, последње вече).
      Видети више:
http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?PHPSESSID=4b666d31df010ce7cc48fcacd6b4d08e&topic=264.msg797#msg797

Prepiska sa Crnjanskim

Umetničke fotogrfaije Ivana Lukića, april 2010.

KOMENTARI PISAMA NEVIDLJIVOG PESNIKA

(Stevan Raičković, FASCIKLA, POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), Tiski cvet, Novi Sad, 2010.)
Ovih dana u ruke čitalaca je dospela posthumno objavljena, jedina za života «nedovršena knjiga» pesnika Stevana Raičkovića (1928-2007), koju je, pod naslovom FASCIKLA,POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), za štampu priredio Miraslav Maksimović, a objavio Tiski cvet Sime Matića

Krstovi Zlatomira Stevića

U nedovršenom hramu Vaznesenja gospodnjeg u selu Mišljenovcu kod Kučeva

osveštani krstovi Darovi Zlatomira, bravara iz Švajcarske, crkvi u rodnom kraju

KUČEVO - U nedovršenoj crkvi Vaznesenja gospodnjeg u Mišljenovcu kod Kučeva vladika braničevski Ignjatije prekjuče je osveštao krstove, poklon bravara Zlatomira Stevića (46), rodom iz susednog sela Srpci. Stević je krstove sam izradio, u radionici u Švajcarskoj, po odobrenju vlasnika fabrike kod San Galena, u kojoj je već 19 godina zaposlen. Veći krst, visine 1,90 metara, biće postavljen na centralnu kupolu, a manji, visine 1,70 metara, na crkveni zvonik. Izrađeni su od nerđajućeg čelika, teški po 50 kilograma, a njihova vrednost je oko 3.500 evra.
Ova donacija samo je jedna od mnogih, kojima Stević već godinama pomaže svoj rodni kraj.
- Do sada sam poklonio pet krstova crkvi u Ševici, sanitetska vozila za domove zdravlja u Petrovcu na Mlavi i Kučevu, kome sam poklonio i EKG aparat, a 10.000 švajcarskih franaka uplatio sam za porodice policajaca nastradalih na Kosmetu. Dve godine finansirao sam rad FK "Homolje" iz Kučeva, a sada pomažem da se asfaltiraju ulice u mom rodnom selu - rekao nam je Stević, koji u Švajcarskoj živi sa suprugom Goricom, ćerkama Suzanom i LJubinom, LJubininim suprugom Momirom Đurićem i njihovom tek rođenom bebom Katarinom.
- Izgradnja crkve u Mišljenovcu započeta je 1999. godine, po nacrtu Krste Nikolića iz Požarevca, i još uvek je nedovršena. Predstoji nam njeno pokrivanje, izrada fasade i ikonostasa, kao i nabavka i postavljanje crkvenog zvona - rekao je jerej Marko Mitrović. Parohiji Mišljenovac pripadaju i Mustapić, Vuković i Srpci, tako da završetak crkve iščekuju i meštani ovih naselja.

D. Novković*

Izvor: GLAS javnosti, četvrtak, 10. 08 2006