УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 16. јул 2008.

Krstovi Zlatomira Stevića



U nedovršenom hramu Vaznesenja gospodnjeg u selu Mišljenovcu kod Kučeva
osveštani krstovi Darovi Zlatomira, bravara iz Švajcarske, crkvi u rodnom kraju


KUČEVO - U nedovršenoj crkvi Vaznesenja gospodnjeg u Mišljenovcu kod Kučeva vladika braničevski Ignjatije prekjuče je osveštao krstove, poklon bravara Zlatomira Stevića (46), rodom iz susednog sela Srpci. Stević je krstove sam izradio, u radionici u Švajcarskoj, po odobrenju vlasnika fabrike kod San Galena, u kojoj je već 19 godina zaposlen. Veći krst, visine 1,90 metara, biće postavljen na centralnu kupolu, a manji, visine 1,70 metara, na crkveni zvonik. Izrađeni su od nerđajućeg čelika, teški po 50 kilograma, a njihova vrednost je oko 3.500 evra.
Ova donacija samo je jedna od mnogih, kojima Stević već godinama pomaže svoj rodni kraj.
- Do sada sam poklonio pet krstova crkvi u Ševici, sanitetska vozila za domove zdravlja u Petrovcu na Mlavi i Kučevu, kome sam poklonio i EKG aparat, a 10.000 švajcarskih franaka uplatio sam za porodice policajaca nastradalih na Kosmetu. Dve godine finansirao sam rad FK "Homolje" iz Kučeva, a sada pomažem da se asfaltiraju ulice u mom rodnom selu - rekao nam je Stević, koji u Švajcarskoj živi sa suprugom Goricom, ćerkama Suzanom i LJubinom, LJubininim suprugom Momirom Đurićem i njihovom tek rođenom bebom Katarinom.
- Izgradnja crkve u Mišljenovcu započeta je 1999. godine, po nacrtu Krste Nikolića iz Požarevca, i još uvek je nedovršena. Predstoji nam njeno pokrivanje, izrada fasade i ikonostasa, kao i nabavka i postavljanje crkvenog zvona - rekao je jerej Marko Mitrović. Parohiji Mišljenovac pripadaju i Mustapić, Vuković i Srpci, tako da završetak crkve iščekuju i meštani ovih naselja.


D. Novković*


Izvor: GLAS javnosti, četvrtak, 10. 08 2006

понедељак, 02. јун 2008.

Posveta.Japanski drvorez, srpska književnost, Tajna beogradskog čoveka / Bela Tukadruz

Svaka ptica leti jatu svome. Mrtva Srbija mrtvoj Srbiji, živa Srbija živoj Srbiji; čovek napornog stvaralačkog života ćoveku koji cepa panjeve sa mnogo čvorova. Ova knjiga je posvećena kolegi, knjižvnom istraživaču, samopregornom bibliofilu, koga sam u studentskim danima zapamtio u mračnom tunelu od knjiga, koje su mnogi savremenici, kratke pameti i još kraćeg obrazovanja zaboravili. On je znao, osećao sam, sigurnije od mnogih drugih iz naše generacije tajnu beogradskog čoveka, iako sam nije rođen u Beogradu : vodio je naporni duhovni život, na koji je po svome duhovnom organizmu neraskidivo naviknut od najranijih dana, stvaralački život koji je u velikom napetom luku išao od ideje u sebi do njenog ostvarenja u sebi. Ne znam kako i zašto smo prestali da se viđamo; međutim, put nas i sudbina nisu poveli u različitim pravcima. Možda smo, poslednjih godina, u zamoru ili u lutanju, napuštali borbeni agonični životni stav beogradskog čoveka, pokušavajući da budemo "praktični" u jednom svetu koji nas je okruživao i koji je duboko oboleo od bolesti beznapornog života; ali nikada nismo porekli potrebu da radimo pod punom odgovornošću. Rečeno je : Pune odgovornosti nema tamo gde se ne savetujemo s mrtvima. Živi malo znaju od dublje mudrosti.
On je to znao. Tu školu odgovornosti, strpljivo je i godinama izučavao, i osnovnu i visoku. Šteta da nije ostao na Filološkom fakultetu, ali on za to nije kriv; bio bih mirniji jer bih znao da bi majstorski učio one koji dolaze kako se postiže osećanje odgovornosti, kako se može jedino biti odgovoran, kako se sme i mora biti do kraja odgovoran. Jer dobre su, i divne tradicije te škole. Ovaj čovek verujem, oseća u kom je znaku preobražaj i obnova beogradskog čoveka. Zato što znam koliko ga boli laž i poraz i napuštanje onih slobodarskih i kulturnih tradicija pretkumanovskih inteleketualaca, zato što živi i radi pod punom odgovornošću, zato što je jak čovek, iznutra jedinstveno izgrađen, posvećujem mu ovu knjigu, svoju trideset i sedmu knjigu - radi podrške, podsticaja... Svaka ptica leti jatu svome...

U Beogradu, 7. marta 2002. Miroslav LUKIĆ


Miroslav Lukić, Japanski drvorez
Beograd, 2002, Mobarov institut;Zavetine, 100 str.
str. 5

уторак, 08. април 2008.

Основ: Дрво живота

Вуков РЈЕЧНИК је непрочитана књига. Многа села по Србији имају по две заветине; главну и споредну, која служи као прекада... Обилазили су поља у време летње сезоне, верујући да ће то утицати на род усева и сачувати их од непогоде.
Са сличним циљем су и у доба страховитог опустошења националне српске културе и књижевности покренуте ЗАВЕТИНЕ, велике и мале. Оне су биле окренуте призивању пљускова, обилажењу посвећених дрвета, записа, великих и гранатих стабала, дрвета родних.
У соби у којој сам се родио, никло је велико дрво, Дрво живота, надвисивши оскоруше, јабуке и крошње, као брестови коприве. Нису га дуго видели савременици; заобилазили су га као ђаво Крст...
Никло је из семена старог барем хиљаду година...

Мирослав Лукић: Посвећено дрво: ЗАВЕТИНЕ 1-2
Београд: Мобаров институт :Заветине, 2002, Дела Уметност мхагонија, књ. 29, стр. 47