ВАСКРСАВАЊЕ ЈЕДНОГ ЕСЕЈА, ПОЛ ВАЛЕРИ

ВАСКРСАВАЊЕ ЈЕДНОГ ЕСЕЈА, ПОЛ ВАЛЕРИ
Шта је велика литература? (За Правду написао Пол Валери) Слава је клише. Сама по себи, она не значи ништа. Један књижевник може бити десет или двадесет година славан, па ипак његова слава може тако брзо и да ишчезне. Постоји само једна једина слава која нешто важи: - она слава коју име човека после смрти постигне. Стога је сасвим безначајно кад један човек још за живота није славан. После ове констатације треба да се позабавимо оном врстом славе која је снашла само неколицину срећних и изабраних, већ за живота славних људи. Како су они ту своју славу стекли, и да ли је вредело ту славу уопште, стицати? Слава је, у ствари, нагомилана популарност. А то значи врло несигуран посед, који тако и треба третирати. Јер свака слава зависи од безброја импондерабилија и од вечито променљивих чинилаца.

понедељак, 02. јун 2008.

Posveta.Japanski drvorez, srpska književnost, Tajna beogradskog čoveka / Bela Tukadruz

Svaka ptica leti jatu svome. Mrtva Srbija mrtvoj Srbiji, živa Srbija živoj Srbiji; čovek napornog stvaralačkog života ćoveku koji cepa panjeve sa mnogo čvorova. Ova knjiga je posvećena kolegi, knjižvnom istraživaču, samopregornom bibliofilu, koga sam u studentskim danima zapamtio u mračnom tunelu od knjiga, koje su mnogi savremenici, kratke pameti i još kraćeg obrazovanja zaboravili. On je znao, osećao sam, sigurnije od mnogih drugih iz naše generacije tajnu beogradskog čoveka, iako sam nije rođen u Beogradu : vodio je naporni duhovni život, na koji je po svome duhovnom organizmu neraskidivo naviknut od najranijih dana, stvaralački život koji je u velikom napetom luku išao od ideje u sebi do njenog ostvarenja u sebi. Ne znam kako i zašto smo prestali da se viđamo; međutim, put nas i sudbina nisu poveli u različitim pravcima. Možda smo, poslednjih godina, u zamoru ili u lutanju, napuštali borbeni agonični životni stav beogradskog čoveka, pokušavajući da budemo "praktični" u jednom svetu koji nas je okruživao i koji je duboko oboleo od bolesti beznapornog života; ali nikada nismo porekli potrebu da radimo pod punom odgovornošću. Rečeno je : Pune odgovornosti nema tamo gde se ne savetujemo s mrtvima. Živi malo znaju od dublje mudrosti.
On je to znao. Tu školu odgovornosti, strpljivo je i godinama izučavao, i osnovnu i visoku. Šteta da nije ostao na Filološkom fakultetu, ali on za to nije kriv; bio bih mirniji jer bih znao da bi majstorski učio one koji dolaze kako se postiže osećanje odgovornosti, kako se može jedino biti odgovoran, kako se sme i mora biti do kraja odgovoran. Jer dobre su, i divne tradicije te škole. Ovaj čovek verujem, oseća u kom je znaku preobražaj i obnova beogradskog čoveka. Zato što znam koliko ga boli laž i poraz i napuštanje onih slobodarskih i kulturnih tradicija pretkumanovskih inteleketualaca, zato što živi i radi pod punom odgovornošću, zato što je jak čovek, iznutra jedinstveno izgrađen, posvećujem mu ovu knjigu, svoju trideset i sedmu knjigu - radi podrške, podsticaja... Svaka ptica leti jatu svome...

U Beogradu, 7. marta 2002. Miroslav LUKIĆ


Miroslav Lukić, Japanski drvorez
Beograd, 2002, Mobarov institut;Zavetine, 100 str.
str. 5

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"