УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 05. октобар 2010.

ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВОЛУЈИ





Паун Ес Дурлић
Iginatu (Игњатијев дан)
              То је дан на крају божичног поста, пада 2. јануара. 
              Тог дана је свињокољ, припрема за велики празник. У слободном времену се не ради ништа, никакви послови, јер се сматра да ко ради на тај дан, биће непожељан свима и свако ће га мрзети.
              На један до два дана после Игњата почињу Joĭmariśi - Жојмариши. У Волуји су се људи мање маскирали јер је село раштркано, али их је више било у суседним селима, Дубокој и Нересници.
              Са Жојмаришима су плашили женску децу, да им скрате игру и уче што пре да преду вуну, плашећи их да ко нема одређену количину предива Жојмариши ће им изгорити руке и остаће без њих (Жојмариши су носили упаљену посуду са катраном за ту сврху, па и на дан Ажуна, последње вече).
      Видети више:
http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?PHPSESSID=4b666d31df010ce7cc48fcacd6b4d08e&topic=264.msg797#msg797

недеља, 25. април 2010.

Prepiska sa Crnjanskim

Umetničke fotogrfaije Ivana Lukića, april 2010.

KOMENTARI PISAMA NEVIDLJIVOG PESNIKA

(Stevan Raičković, FASCIKLA, POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), Tiski cvet, Novi Sad, 2010.)
Ovih dana u ruke čitalaca je dospela posthumno objavljena, jedina za života «nedovršena knjiga» pesnika Stevana Raičkovića (1928-2007), koju je, pod naslovom FASCIKLA,POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), za štampu priredio Miraslav Maksimović, a objavio Tiski cvet Sime Matića. iz Novog Sada. Reč je o Raičkovićevim komentarima pet pisama, prvo datira od 30.03.1963. godine, u kojima mu Miloš Crnjanski odgovara na njegov urednički predlog da u biblioteci Albatros beogradske Prosvete, pod zajedničkim naslovom Tri poeme, budu objavljene njegove pesme: Stražilovo, Serbija i Lament nad Beogradom. Raičkovićeva želja za objavljivanjem Crnjanskovih poema najviše je bila plod njegovog iskrenog, gotovo opsesivnog, poštovanja autora Seoba, Romana o Londonu i Dnevnika o Čarnojevićima, odnosno ostvarenja krune svog izavačko-uredničkog ideala u beogradskoj Prosveti, u kojoj je 1959. godine, po nagovoru i «protežerstvu» Skendera Kulenovića, postao urednik, da bi već naredne 1960-te pokrenuo biblioteku Albatros i u njenom prvom kolu objavio tri, po obimu nevelike, sveske poezije: Misaono doba Svetislava Mandića, Srebreno brdo Božidara Timotijevića i Ruj Boška Petrovića. Na samom uredničkom početku Raičković je osetio i prepoznao u sebi veliku žudnju za objavljivanjem nekog od rukopisa “nevidljivog srpskog pesnika” Miloša Crnjanskog, koji je tada, paradoksima političke izolacije i raznotonih insinuacija, odvojen od svog jezika, živeo u Londonu. Raičkoviću se, nakon Crnjanskovih, zbog povređene sujete, “zatezanja» i nemirenja da bude objavljen u FNRJ, a o čemu ova za njegova života “nedovršena knjiga” svedoči, posrećio san Crnjanskovim pristajanjem za objavljivanje zajedničkog izdanja njegove tri kultne poeme, i time ostvarenja izdavačko- uredničkog ideala.
Pažljivom analizom priređivačkog projekta Raičkovićevih komentara pet Crnjanskovih pisama lako je uočiti ideju sa kojom se Raičković, naloyima unutarnje pedanterije, iskreno mučio, a ozbiljnije bavio tek pred kraj svog života. Tajna te ideje dugo je bila vezana za skrovište jedne crvene koverte, srednjeg formata, na čijoj prednjoj strani je njegovom rukom bilo ispisano – važna pisma. Među nekolikim njihovim dragocenim, brižljivo sklonjenim i sačuvanim hartijama, nalzila su se zajedno, pored Crnjanskovih, pisma i pesme, koje je Raičković dobio od: Isidore Sekulić, Sime Pandurovića, Slavka Vukosavljeviča, Dragutina Tadijanovića, Mladena Leskovca, Miodraga Borisavljevića, koga je posećivao u njegovoj skromnoj kući sagrađenoj na limanu Lavač na Dunavu kraj Apatina, Skendera Kulenovića i dr. Važnost tajne “ccrvene koverte» duboko je vezana za čežnju Raičkovićeve mašte za imaginiranje “lamenta nad Crnjanskim». Vremenom se ista čežnja preselila u skrovište njegove Poslednje fascikle. U Fasciklu koja se slobodno može imenovati -“Skrovište uobrazilje sa Milošom Crnjanskim», inicirane, teško dozivljivim u sećanje i pamet, rečenicama iz prvog, i potonjih pisama, koje je Raičković uputio Crnjanskom na njegovu londonsku adresu.
Poslednja Raičkovićeva FASCIKLA u posthumnom aranžmanu njegovog priređivača, a uz odobrenje Raičkovićevog sina Miloša, kao čuvara očevih autorskih privilegija i pravila postupanja, donosi niz neverovatno uobličenih zapažanja, koja je Raičković ostavio u ingenioznoj «dogradnji» književnog lika Miloša Crnjanskog. U arhikteturi svojih komentara sadržina Crnjanskovih pisama Raičković je suštinu svoje analize posvećivao spoznaji duha sa kojim je Crnjanski zadužio istoriju srpske književnosti, bojeći je i ostavljajući joj neprocenjivo autentično misaono i jezičko blago. Te akcente Raičković je posebno ostvario u poslovima segmentiranja karaktera Crnjanskovog neobuzdanog impulsivnog temperamenta sa kojim je ironično voleo da kritikuje tzv. «raskoš« grafičke opreme pesničkih knjiga, ispoljava naglašenu osetljivost neslaganja sa nasiljem štamparskih grešaka, ili, zbog čitalaškog sveta, pretpostavlja latinično ćirilnom pismo, za koje je Raičković, kao jedan od njegovih poborničkih velikana, tvrdio da je najsavršenije na svetu. I pored dvoumljenja u završavanju, za života, jedine svoje nezavršene knjige Raičkoviću je uspelo da, i pored tpog kašnjenja, maestralno opedeli crte i linije fundamentalne fizionomije i karaktera građe za lik svoje buduće završene knjige. Lucidnošću velikog majstora analize Raičković je u svojoj verziji lika Miloša Crnjanskog otvorio prostor za sameravanje «važnih sitnica», koje svojim napomenama i sugestijama najuverljivije dosežu magične dimenzije opisa, slika i antislika njegovog portreta. U prikazu tog portretu, citirajuću Crnjanskog, Raičković je u izvesnom smislu pravio i svoj autoportret. U tom autoportretisanju on je sa neouobičajenim ushićenjem, naspram mirnoće i opreznosti svog opreznog duha, istakao, i podržao, Crnjanskovo neslaganje sa štampanjem predgovora i pogovora u pesničkim knjigama, kao i njegovo verovanje po kome je veoma lako udati se za pesnika dok je mnogo teže živeti sa njim. U međurednim tekstualnim operacijama svojih komentara prepiske sa Crnjanskim – Raičković stidljivo operacionalizuje poziciju usuda koji emocionalnom i mentalnom transmisijom nevidljive povezuje i spaja ljude čak i u njihovim fizičkim i geografskim razdvojenostima. U ovoj FASCIKLI zajedno dišu London Crnjanskog i Raičkovićev Beograd. U delu knjige pod priređivačkim naslovom Iz slučajnih memoara objavljena je Raičkovićeva pesma u kojoj dominiraju opsesivni lirski iskazi o susretima sa pismima iz duguljastih i kavadratastih koverti. Priređivač je, u knjizi, smelo, sa čime se za života Raičković možda ne bi i saglasio, priredio i izložbu crteža na kojima su se sa Raičkovićevim fizičkim portretom bavili: Zuko Džumhur, Karel Zelenko, Uroš Tošković, Olja Ivanjicki, Marin Soresku i dr., a u knjizi je uz belešku priređivača, uvršten, jedan autoportret, i tekst Raičkovićevog nekrologa o Crnjanskom objavljenog u januarskog svesci zavremenika za 1978. godinu. Na kraju knjige odštampana je istorijska fotografija na kojoj, jedan pored drugoga, zajedno na nekoj sceni sedi «reprezentacija posleratne srpske književnosti» u sastavu: Branko Ćopić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Ivo Andrić i Petar Džadžić

ZORAN M. MANDIĆ