УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 12. новембар 2012.

SPORA IGRA / Devojčica iz Kruševca

Цветови, ливада, Лакомица, Звижд, јесен 2012 (Иван Лукић)

Da li si ikada gledao decu
na vrtešci ?
Ili slušao kako kiša
zapljuskuje zemlju ?

Da li si ikad pratio
leptirov haotičan let ?
Ili zurio u sunce
na zalasku ?

Bolje uspori.
Ne pleši tako brzo.
Vreme je kratko.
Svirka neće trajati večno.

Da li protrčiš kroz svaki dan
kao da letiš ?
Kad pitaš -Kako si,
čujes li odgovor ?

Kad se dan završi,
odlaziš li u krevet
sa sledećih stotinu poslova
koji jure kroz tvoje misli ?

Bolje uspori.
Ne pleši tako brzo.
Vreme je kratko.
Svirka neće trajati večno.

Kažeš li nekad svom detetu

- uradićemo to sutra-
i u svojoj žurbi
ne primetiš njegovu tugu ?

Da li si ikad izgubio kontakt
i dopustio da umre dobro prijateljstvo
samo zato što nisi imao vremena
ili nisi pozvao i rekao- Zdravo, kako si ?

Bolje uspori.
Ne pleši tako brzo.
Vreme je kratko.
Svirka neće trajati večno.

Kad trčiš da stigneš negde
propustiš polovinu zabave koja te tamo čeka.
Kad brineš i trčiš kroz dan,
isto je kao da si bacio neotvoren poklon.

Život nije trka.
Uspori.
Čuj svirku.
Pre nego što se pesma završi...

______________
Dragi moji!
Molim vas, prosledite ovaj mail svakome koga znate, čak i onome koga ne znate!
Ovo je molba jedne posebne devojčice koja će uskoro napustiti ovaj svet zbog raka.
Ovoj mladoj devojci ostalo je samo 6 meseci života i njena je želja da slanjem ovog maila poruči
svima da žive punim plućima, onako kako to ona nikad neće moći. Ona nikada neće ispuniti ono što
je obećala, neće završiti srednju školu niti se udati i imati porodicu.
Slanjem ovog maila na što je moguće više adresa, dajete njoj i njenoj porodici malo nade, zato
sto će za svako ime kome je mail poslan, Američko udruženje za borbu protiv raka donirati 3 centa
za njeno lečenje i oporavak. Jedan čovek je poslao mail na 500 adresa, ipak znam da ćete vi poslati
na bar 5 ili 6.
Ne dajete svoj novac, samo svoje vreme!

____________  РЕПУБЛИКА СРБИЈА
МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ, ТРГОВИНЕ
ШУМАРСТВА И ВОДОПРИВРЕДЕ
-Сектор тржишне инспекције
-Одељење у Крушевцу
24.05.2012. године
Александровац

Ovu pesmu napisala je tinejdžerka bolesna od raka. Htela je da vidi
koliko će ljudi shvatiti njenu pesmu. Pesmu je napisala devojka u posljednjoj fazi bolesti, u New
York bolnici. Prosledio je njen lekar.

Budite sigurni da ste shvatili završnu napomenu posle pesme.

 ______________ Драги пријатељи часописа ”Људи говоре”,

Добио сам ову молбу и песму у прилогу каоју је наводно написала девојчица чији је живот на међи оба света.
Прилог је послат из Крушевца. Девојчица је написала одличну песму, пуну нанаметљивих савета и метафизичке осећајности.
Не тражи ништа, сем да песму пошаљемо својим пријатељима.
Ако ће јој то помоћи, нека јој је Богом проста ваша и моја пажња.

С поштовањем,
Радомир Батуран

уторак, 28. август 2012.

Ристо Василевски :ТРИ ПЕСМЕ


(Зборник "Шумадијске метафоре", 2012 : Рубрика даривања)


ЖЕНА


 Лежала је нага на ужареном песку
удаљена од мноштва гласова
с мора и копна
листала китњасту књигу

Тело јој је усијавало сунце
и мрешкало се на светлости
као слап пречисте планинске воде

Набрајао сам имена
којима бих је могао дозвати
покушавао немушто
да зароним у њене мисли
упућивао таласне додире
њеним најнежнијим местима
које не могу да издрже
а да се не одају
ако их имало дотичу

Она се није бранила
али је тајила знаке
да јој годи моја близина

Тек пред залазак сунца
кад се моја сенка сасвим издужила
и покрила сву њену лепоту
окренула се
загонетно осмехнула
замрешкала другом
страном тела


Као да је осетила стисак
мојих руку на дојкама
полен даха на устима
да би се охладила од њих
загазила је у позну воду
запловила ка пучини

Оданде је стизао
само ромор воде
и запљускивао
читаво моје биће


РЕКА КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ


Стојим крај реке које неће бити,
све више урањам у живи муљ.

Исцуриће некуд ова моћна вода,
понеће са собом водени дашак,
сав живот везан за њега.
Попиће је, можда, прејако сунце
као што велика жеђ гута капљице,
потопиће је, можда, моћна рука
која је подрива одоздо,
и развлачи је у ширину
да се сва расплине у нешто непознато.

Дрвеће испод којег стојим
и посматрам бродовље које тоне под теретом
и храни обале зеленилом
постаће суве влати на ужареном песку.
Дно ће се отворити
из њега ће изронити чудна места
која је живот давно напустио
да би се сâм потчинио природи.
Винуће се врхови негдашњих звоника,
зинуће напуштене нејасне лобање,
проговориће дубоко закопане тајне
и све ће постати нешто друго.

Мостови ће бити дуге на небу,
само ће се из прича знати чему су служили.
У њиховој високој прозрачној сенци
тражиће предах упорни трагачи
који читавом њеном дужином
ослушкују дах неког новог извора
да би њој и себи удахнули живот.

Ове реке неће бити,
попиће је наш немар!


ВОДА


Душек је бродовима,
јастук мртвим душама
што напуштају тела
и вазносе се у небеса.

Не памти извор
у коме је зачета њена прва кап
да би изнедрила реку
која ће спојити земаљске
с небески океаном.

Не помишља на увир
мада је неминовност
да урони у земљу
или се вине у небо.

Гробница бродовља
и недосањаних пловидби,
расцветава се с буром,
запљускује обале света
и чисти их од кала,
мада јој је дно пуно муља
и нашег отровног немара.

Кроз њене тамне прозоре
једва продире светлост,
у њеним бистрим капима
огледа се сјај све лепоте.

Кружи око осе
што спаја живи и мртви свет,
раствара твари
које обично касно откривамо
да би њима одржали равнотежу.

Само они којима недостаје
знају колико је скупоцен њен додир,
само они који посустану на врелом песку
могу рећи колико је лековита.

Зато је и сâм Бог
кад је стварао свет
из лаве у њу загазио
и упутио Сина
да се у њој Крсти.

Зароним каткад у  њу
и покушавам да откријем
како изгледа у другом свету,
и према њеном току
одређујем време и простор
којим ћу вечно кружити.

    стр. 138-141