УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Изјава деценије

ИЗЈАВА  ДЕЦЕНИЈЕ
...
...
Сарадња са режимом – шта то беше? /  Небојша Васовић

    Говорећи о односу писаца и владајућих структура у  комунистичкој Југославији, Михиз у својој књизи Казивања и указивања примећује:

Нама се чинило недозвољеним да један Иво Андрић, или Вељко Петровић, или Исидора Секулић, сарађују са једним комунистичким режимом... (264).
Михизу се, очито, није чинило недозвољеним то што његови пријатељи и заштитници, покровитељи и послодавци, Ћосић, Давичо, Крлежа... сарађују са режимом. Он за сарадњу са политичким врхом, између осталих, оптужује чак и Исидору Секулић, жену која је добар део живота провела у изолацији, некој врсти кућног притвора. Но, ни то није ништа ново: општежитељ се увек окомљује на самотника.
Очито, они писци од којих Михиз има личне користи, од којих добија стипендије, запослење, могу сарађивати са комунистичким режимом а да за то не буду прозвани. Али, они који, попут Исидоре Секулић, не могу да понуде Михизу ништа осим разговора на књижевне теме, они ће бити проглашени колаборантима режима.

Но, кад смо већ код Исидоре Секулић и њене сарадње са комунистичким режимом, ево шта о томе каже Радован Зоговић, који је, испрва као следбеник Џугашвилија, а потом као „непријатељ режима", имао прилично добар увид у то како је та „сарадња" изгледала. Дакле, у свом тексту „Биљешке о Андрићу", који годинама није могао бити објављен, а који је одбила за објављивање и Андрићева задужбина, дајући тако до знања да она не штити само Андрићево име већ и нека друга имена, Зоговић овако описује своје сусрете са Исидором Секулић:

Исидору сам опет нашао међу некаквим рукописима. Дижући једну хрпу с једне од столица, како би ми начинила мјесто да сједнем, Исидора је рекла како је морала да редигује за „Просвету" рукопис - нешто као роман -неког младог човјека, партизана чије је име... пришла је другој столици, сложила рукопис на рукопис који је тамо већ био, нашла насловну страну и прочитала:
- Добрица Ћосић.
И, носећи према столу рукопис који је држала уз груди, рекла је - као узгредно и с нотом самосажаљења:
- Ја сам била једанаести редактор тог рукописа. А ипак сам се намучила - робијашки посао.
Када сам је запитао за одређеније мишљење о рукопису и шта ће даље с њим бити, она је мрзовољно одговорила:
- Ја сам много шта изменила, скратила, дотерала. И дала сам мишљење да би се могло штампати - код нас се ионако свашта штампа.6                                                  ^
Учитавање које се намеће:
Кад Исидора, под притиском власти, обавља „робијашки посао" за „Просвету", исправљајући Ћосићеве неписмене рукописе, онда је она сарадник комунистичког режима. А када Михиз, од истог Ћосића добија посао, па и сваку врсту заштите током деценија - онда је то доказ да је Михиз дисидент.
А сада, да се укратко задржимо на Иви Андрићу. Заправо, на Михизовом односу према овом сараднику комунистичког режима. Ако је Андрић, како то тврди  Михиз, сарађивао са режимом - питање које се неизбежно намеће јесте следеће: зашто је, поред толиких других људи, Михиз хтео да се дружи управо са Андрићем? И најзад, зашто је управо том писцу, а не неком другом, дао привилеговано место у својим мемоарима, сликајући га као господина раr ехсеllепсе? Њега, а не Милана Кашанина, Милутина Миланковића, Светозара Радојчића, Мешу Селимовића, Милоша Црњанског, или Борислава Пекића?
Како објаснити везу између господства, као главне црте Андрићевог лика насликаног у Аутобиографији о другима,иМшхизове тврdње,изнете у књизи Казивања и указивања, по којој је овај писац био сарадник режима? Очито је да се ни у процењивању других људи, баш као ни у сликању сопствене личности, Михиз не држи никакве доследности, никакве логике. Читалац не зна којем Михизу да верује, па жели да зна како неко ко је, попут Андрића, сарадник комунистичког режима, може Михизу послужити као прототип господина? (......)


Радован Зоговић, „Биљешке о Андрићу", Летопис Машице српске, новембар 1990, стр. 696.
____________________

   = извор: КЊИЖЕВНА  КРИТИКА И КЛЕЧАЊЕ ПРЕД ИКОНАМА / . Одговор Владети Јанковићу.  – одломак је преузет из најновије Васовићеве књиге, стр. 61 – 64, по избору уредника „Заветина“)

С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41.09 "19/20"
ВАСОВИЋ, Небојша, 1953-
Полемике и портрети / Небојша Васовић. - Лесковац : Задужбина Николај Тимченко ; Београд : АlteraВоокs, 2015 (Београд : АlteraВоокs). - 317 стр.; 21 ст. - (Награда Николај Тимченко ; 6)
Тираж 300. - Стр. 291-299 : Књига о писању, мишљењу и добу / Миливој Ненин. - Порекло текстова: стр. 305-306. - О аутору: стр. 309-310. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Регистар.
ISBN 978-86-89937-21-3 (АВ)
а) Српска књижевност : 20-21в. ђ) Књижевна критика
COBISS.SR –ID  216482316

ЛеЗ 0005359     

NEPISMENO CIPELARENJE  - PO TEOFILU - NAPISANO SA ČISTOM NAMEROM DA BUDE, BAŠ, PIS - MEN - O

EKOLOŠKI OTPAD: "Lažni car Šćepan Kiš" svojevrstan je, možda "prekretnički"mizeristički manifest, posle kojeg će u srpskoj književnosti i pisanju o književnosti novost biti jedino to da je njeno Dno pomereno naniže. To je knjižuljak opake mržnje, ne samo prema jednom nesagledivo boljem piscu, nego i mržnje i netrpeljivosti političke, svetonazorne, čak i "rasne" naravi. Pisana sa neskrivenom namerom ideološke "odbrane" nacionalizma kao uzvišenog i plemenitog osećanja dostojnog samo Boljih Duhova, ova otužna knjiga uzduž i popreko dokazuje suprotno: u njoj sve vrvi od ofrlje prikrivenog difamatorskog govora o "Jevrejima sveta", kako će to N. V. reći (zlih i sebičnih čak i kad stradaju: dok su evropski Jevreji transportovani u logore, oni američki su mirno "zgrtali pare"; pazite, ne radili i zarađivali kao sav pošten svet, nego baš "zgrtali pare"!), od trećerazrednih ideoloških fantazama o mraku Zapada i svetlu Istoka (podjednako virtuelnih, ako ćemo pravo), od uzrujanog prebrojavanja stvarnih ili nabeđenih "kroatizama" i sličnih "krležizama" u Kišovom delu (kao i tuđica uopšte), od mrakobjesne opakosti ostrvljene na onoga koji je bio kriv jer je bio Bolji – kako za života, tako i sad, kako jeremićima, tako i vasovićima. Ne bih se, dakle, čudio da ovaj patetični uradak postane hit u onoj "specijalizovanoj" fašističkoj (bivšoj "Komunistovoj"!) knjižari na Trgu Nikole Pašića – tamo joj je, među svim onimekološkim otpadom, i pravo mesto. Vaistinu, njenom bi autoru bilo bolje da "prizna" da se samo ružno zevzečio, jer ako je ovo "ozbiljno", onda ne smem ni da pomislim šta bi se još moglo očekivati od ovog pompeznog megalomana na ego-tripu bez povratne karte: prvo se "zagrevao" svakakvim nedostojnim konfabulacijama o Borislavu Mihajloviću Mihizu, potom je napisao takođe slabo suvisli ukoričeni pamflet "Protiv Kundere", a sada je opus uvrhunio ovim nedarovitim, ali zato zloćudnim poganjenjem i cipelarenjem Danila Kiša. Šta je sledeće iz njegove mabuzeovske laboratorijice? "Kako sam raskrinkao Filipa Rota"? "Tomas Man, ono preispoljno đubre"? "Sol Belou ne biti dobar Ješa"? "Bolji sam od Tabukija, majke mi"? "Pol Oster nema pojma"? "Sudija nema pišu"? Kako god, onaj se Vasovićev sira iz kišolovke već toliko obogatio da je počeo i da svetli u mraku; no, jadan je onaj ko misli da će na tom i takvom svetlu progledati.
     = извор: ВРЕМЕ , <<  | BR 739 | 3. MART 2005  



ЛеЗ 0003423     Слободан Јовановић – критичар савременог доба. -  ЧИТАЛАЧКА публика дели се на образовану мањину и на масу. Прва, знајући стране језике, готово је престала читати српске ствари. Маса не ужива у литерарним списима, она се храни сензационалним романима који се опет из стране књижевности преводе… Књига за народ нема добрих. Ове што излазе не читају се; оне се само хоноришу.
Иако делују сасвим актуелно, ове одговоре дао је Слободан Јовановић (1869-1958) у интервјуу 1899. године, на питања о утицају страних литература у српској књижевности, односно о домаћој популарној књижевности.



        (књижевни часописи Заветина)

Б.: Добри књижевни часописи, занимљиви, живи, читани, коментарисани, одувек су били – дословно – живи орган компактне или раштимоване редакције. Да почнем одговор на ваше атипично питање с краја. Оба дигитална часописа Заветина иду у сусрет оним вртлозима, који ће у оваквој каква је српска литература, изазвати неизбежне промене, какве се могу видети у природи после поплава. При том, један часопис, ако није део оркестра једне културе и књижевности, ако није средство које омогућава новину, прелазак, преображај, ако не иде у сусрет или упоредо са новом енергијом, мртво је слово на папиру, које нечему другом служи – као добар део књижевних часописа данас, штампаних на папиру, који таворе и чекају неко повољно време, које никада неће доћи (ако га не призовемо!) Преживели смо свашта и још увек живимо у времену када много више дилема има него сасвим потребне синтезе песника, уметника, политичара, визионара. Од српске литературе и поезије једва да је остало слово „Џ“! Нису српску литературу и поезију подлокале смрти истакнутијих песника и писаца, колико наметање државне вере (титоизма,атеизма), бескрајне себичности и игноранције; олако прелажење преко непочинстава и наметачког канона, и помирење са мраком вилајета у коме је један коминтерновски експонент и жрец обожаван као краљ; владајући предуго успео да постане и писац сабраних дела, најутицајнији књижевни критичар, најмоћнији. Погледајте читанке и букваре из који су југослављани учили да читају. Да, земља је имала вољеног сина народа, доживотног председника и јединог нобеловца, који је био ревносни члан једине партије! На другој страни, у исто време, један изворни и врсни песник, какав је М. Станисављевић, штампа своје књиге код тзв. Независних издавача, и на крају, умире као просјак…Покојни песник Станисављевић није једини, покојни Илија Мољковић није једини; све што је у овом вилајету покушавало да се одупре, да пружи неку врсту отпора и путем писане речи, па понекад и говором јуродивог, где је завршило?Ја немам илузија, али многи их у овој земљи имају; а ако се мја варам, ако грешим, ако су се многи ослободили илузија и прогледали, зашто ћуте? Поготову зашто ћуте писци и песници које етикетирају као значајне? Јер ако они ћуте, који су се спремали да у животу говоре о стварима о којима већина ћути, шта очекујете од најобичнијега пука, којега је при том заобишло и најелемнтарније образовање? Моји часописи нису основани да би били бусија једне или више песничких секти, не…
     = извор:  Бела ТУКАДРУЗ  УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (15)
              (Препоручује Уредништво часописа Заветине+)
______________________________________
ЛеЗ 0003042  
_____________ 

Нема коментара: