Немам више времена да пишем мемоаре; нека их, заинтересовани, замишљају.Дневнике сам водио деценијама и, по свему судећи, водићу их до краја живота. Достојевски, који је редовно водио свој Дневник писца, знао је у чему је важност вођења дневника.
Мој стварни посед – није стан, кућа, виноград, ливада, салаш, већ – необјављени дневници, бележнице. По томе се разликујем од оца, деде, прадеде – предака. Преци ми беху хајдуци, ратници, сељаци, писари. По једном, зове се пећина изнад Мајданпека, као и опустело угљарско насеље изнад те пећине. Била је и кафана, од које су се видели темељи, у лето 1976. године.
Прадеда Мита беше плав, висок, дугајлија – прегледач бобичавих свиња, „шпекулант“, народни посланик. Погинуо је глупо, данас бисмо рекли у саобраћајној несрећи, почетком јесени 1915. Изазивао је смрт.Деда Станко, у то доба, био је болничар војне болнице, код Ћеле-куле; пустили су га да дође на сахрану , али стигао је неколико дана касније. Такво је време било, такве су везе биле. Био је десна рука и штићеник доктора Владе Станојевића, писца и потоњег генереала, оснивача Српског лекарског друштва. Станко Лукић је наследницима оставио кућу у Мишљеновцу, салаш крај Пека и око 12 хектара имовине.После смрти Станка Лукића дошло је до распада породице и деобе. Једна трећина имања је припала удовици мога покојног деде, која нас је напустила. Друга трећина – мојој сестри од стрица, покојног стрица Животе. Живота је био мобилисан 1944. Године, у истој јединици са својим млађим братом. Причао ми је отац – погинуо је другог дана нашег Св. Аранђела. Деда је дошао у Краљево, где је имао ратне другеове са Солунског фронта, донео је печено прасе, вино и ракију, и добру вест – да се стрицу родила ћерка. Ручали су – позвали су и друге војнике; и онда су Немци однекуд искрсли, наређен је брзи покрет. Деда Станко је питао – Како име да дају ћерки? Али стрица су командири већ гурали... Погинуо је десетак минута касније. Прво је био рањен у кук, запомагао је; неки момак из Мајданпека му је помогао; али Немци су брзо наступали и упуцали их изблиза. Покојном стрицу су на челу урезали и петокраку. Два сата касније, деда Станко се вратио и старијег сина пребацио у воз, и тако га довезао и сахранио у Мишљеновац. Судбина: стриц је сахрањен три дана после рођења своје једине ћерке...
Мене је мајка родила шест година после тога. Млађег брата је донела када сам ја напунио седму годину.
Мој отац је пред рат и за време рата вршио дужност општинског деловође, иако голобрад; после рата, као срески писар, секретар зем. задруге „Златан Пек“, управник погона креча у Каони. Онда је морао да бежи од лоших људи у Београд, где је нашао ново запослење, и најдуже се задржао у фабрици бетона и станова, где је дочекао и пензију. Ја сам основну школу завршио у родном месту, мој млађи брат у Турији. После гимназије, уписао сам Филолошки, а брата су уписали на занат, јер су родитељи мислили да га после завршетка заната и одслужења војног рока ожене. Међутим, испало је другачије. Након што је завршио занат, брат је те године када је добио диплому, побегао у Београд, појавио се у Студентском граду, и постао ми цимер. А убрзо је постао и студент...
Отац је осамдесетих срушио стару шталу и нову је сазидао наш земљак Живота из Дубоког Потока. Десетак година, пре тога, срушили су стару кућу вишњеве боје у којој смо одрастали брат и ја – кућу патосану црвеном циглом, зидану после свршетка Првог светског рата. На истом месту, мајстор Станисав Боркин, даљи рођак, започео је зидање нове куће, коју је Михаило успео уз силне напоре, мобе и кредите, да заврши после десетак година. Од деда Станка је остала само тзв. Велика магаза – Стара кућа, тврдо зидана, дограђивана пред упокојење дедино. Зидали су је мајстоти из мишљеновца, они који су зидали и нашу православну цркву, Пера Далматинац и његови момци. А довршио је мајстор Јанко из Мустапића. Те године је ујак успео да ухвати рукама у свом винограду у Милатковцу два дивља зечића и поклонио ми их је. Чувао сам их у штали са питомим зечевима. Али су ме мајсторски помоћници преварили да их изнесем из штале и поиграм се у другој авлији крај камара са циглом. И колико сам ух пустио, да скакућу, дивљи зечеви су брзо шмугнули кроз ограду, према неким опустелим градинама, и – нема више!
Дакле, прва соба у Великој магази, у којој се чувао мајчин мираз, и слатко од дуња и белих трешања, џакови са шећером. Још као средњешколац, ја сам се током ферија усеио у ту собу, и некако сам је присвојио, као своју собу рођења. Временом сам је претворио у библиотеку (као студент).Ту сам одлагао и чувао своје књиге, часописе... Ово може звучати као тестамент. – Ништа из те собе не сме бити уништено, док не буде прегледано и процењено.
Сећам се времена кад није било папира у селу, па су старци завијали дуван у белу кошуљицу сазрелог клипа кукуруза. Дневнике и бележнице треба чувати, као тапије. И друга документа.
Трба сачувати сбедочанство и о добром и о лошем. Нашао сам,на пример, у књизи Стевана Раичковића (рођени смо на истој обали златне реке) „Велико двориште“ пресован цвет беле лозе (павити) уз кратак запис: „Убрано испод врба Мише Жикићевог“. Заиста, то сам убрао испод старих врба у ливади Мише Жикићевог покрај Пека (близу нашег салаша), као средњешколац. Врба о којима је реч одавно нема, као ни слапова, лијана беле лозе; врбе су посекли, врбе у чијим су се шупљинама легли шарени ћубасти пупавци, павит попалили, као и врежа купина. Јер ливаде су сваког пролећа домаћини требили од жбуња, дивљих ружа, купина, павити; наплава евентуалних поплава...Али, запис је остао.
Успомена је надживела једно лето, једну вечерњу шетњу. Па и Мишу Жикићевог и друге његове укућане. Жикићеве. Ето, у томе је смисао ових бележака.
*
Током дугог зимског распуста 1994. године сређивао сам нашу сеоску породичну библиотеку, бацио поглед и на дневнике и бележнице. Дневнике сам почео да водим као ученик гимназије, увек имам при себи бележницу. Мудар човек записује, а будала памти. Нисам их писао да би их читао, напротив. Када сам због мишева коју годину касније камионом пренео у београдски стан неколико дужних метара свесака разних формата, од уобичајених ђачких свесака, до тврдо укоричених и обимних књига попут књига инвентара, или протокола, бацио сам поглед на све то смештајући у мрак мог поткровља. Нашао сам и неке своје давно започете а недовршене стихове. Невеште, али и нелажне...
Ни те дневнике, ни стихове у њима нисам писао да би их једнога дана објављивао, не. Не знам када ће и да ли ће уопште изаћи и нека моја следећа књига, коју сам наравно написао, ко зна још када; па ако је већ тако, ако је судбина рукописа мојих написаних књига неизвесна, зашто би били објављивани дневници, бележнице, писма? Зар није природније то оставити, за после (после смрти аутора?) издавачима и научницима-лешинарима, стручњацима за измишљање топле воде?
Књиге имају своју историју и предисторију и – као и људи – своју судбину.
Па ипак, шта би било лоше у томе ако би сутра или прекосутра објавио једну књигу изабраних страница из дневника и бележница за живота?
То би била књига, на први поглед, у којој би све било збрда-здола. То би могло да буде и ауторско издање, диктирано оном најједноставнијом ауторском побудом: Оно што могу да урадим сам, не желим да препустим књижевним лешинарима и бедним коментаторима. Мишевима, влаги, ватри и пропадању. Мишеви су ме већ цензурисали, направили су колонију, праву малу фарму пуну гнездашаца од мојих дневника вођених крајем гимназије...Када сам то открио, видео сам да су мишеви радије нападали, гризли и изгризли свеске и књиге штампане на бољем папиру, а не и оне дрвенасте, попут очевог Споменара, који је отац донео из рата, и у који је моја мајка записивале на приличном броју неисписаних страница рецепте за колаче и мустре за везове. То су мишеви прескочили. Тим белешкама, сећањима на оно што су уништили мишеви, могао бих да отпочнем своју Прву књигу објављених дневника и записа. Нису баш све изгризли мишеви, неке корице су прескочили. На корицама једне бележнице вођене 1968. године писало је: Да ли ћу се икада враћати свему овоме? Или ће све остати такво какво је, збрда-здола, несређено, испретурано, као суве травке око начетог пласта у пољу?
Можда би верујем било боље ништа не дирати, да све остане такво, као што су лица Михаила и Наталије Лукић, мога оца и мајке. Мој отац и мајка су – тамо су где су, такви су какви су. ...
* *
Нашао сам ове белешке двадесет и две године доцније. Јула месеца 2016. Страшне речи:
Мој отац и мајка су – тамо су где су, такви су какви су.
На гробљу су. Испод крошње једног разгранатог ораха чије су гране скоро полегле по споменицима и крстачама. Јуче сам ишао и скресао те гране, пазећи да не повредим много орах...
Болести су у нашој породици и фамилији, као уосталом и другим сељачким домаћинствима означавале прекретницу. У болестима препознајем и све друге и самога себе, толико тога у себи. Хватам дизгине туге и цимам, цимам – затежем.
Време никад не стоји, оно стално цури као песак, живот пролази, а оно што сам писао личи на ситно сито за просејавање најситнијег песка, на покушај стварања сведочанства. Некима овај увод може деловати натегнуто, нападно, као опсесија, као узалудан покушај супростављања пропадању, смрти, судбини. (...)
