На брисаном простору
"Где сада да играмо? нигде ;
не треба уопште да играмо ",
пише Пол Луј Курије у Петицији у име сељака којима је забрањено да
играју (1822) , позива се на основне законе правде, здравог разума и традиције:
"Азејски
празници су били нарочито чувени у свим нашим селима, и позивали су на такмичење
сеоски свет из свих околних општина. Одиста, откако су у овом крају момци научили
девојке да играју, то јест , од оног времена када почесмо да постајемо своје газде
- сељаци са обала [ера, азејски трг је увек био наше омиљено састајалиште за игре
и послове. Тамо смо играли као што су то некада чинили наши очеви и мајке, а не
памтимо да се ико пожалио на нас или да се
неко тамо обрукао. Пошто нисмо направили ниједан изгред, готово нисмо могли да замислимо,
у свом великом поштењу, да нам неко може одузети ово древно право, законито, стечено
и посвећено дугогодишњим коришћењем, засновано на основним законима правде и здравог
разума ; јер, ваљда имамо право да играмо код своје куће ; а где да се народ понаша
као код своје куће, ако неће на јавном тргу?"
ЗАВЕТИНЕ су после Револуције (1945) у пожаревачком крају спречаване од стране нових власти у њиховом изворном облику,и временом су се сеоске славе свеле на
игранке на игриштима, да би у неким селима, где су месни комунисти или општинске
власти биле ригидније, биле забрањене, или сведене на територију порте,авлије и
гостинске собе. Тако је тај празник временом постао туробан, мртав:слава се одржавала,
али малобројна и некако разбијена. Осим неких суседних влашких села, где се играло
изван села, на обалама река или крај шумских потока, под тополама и на трави. Од
тада опустеше наши сеоски тргови...
Предмет Куријеве петиције је важнији него што
изгледа, не само за сељаке и људе његовог времена, за Француску и Европу, већ и
за Балкан. " У Француској се намножило много више жандарма
него виолиниста иако нам они нису толико потребни за игру. Желели бисмо да нас о
сеоским празницима лише свог присуства, а право речено, ми и не захтевамо да нас
тако често обилазе : али власт се данас свагде налази и њена свеприсутност иде тако далеко да не начинимо ниједан
корак на нашим игранкама, а да о њему председник општине не жели да буде обавештен
како би затим поднео извештај министру". Јер на Балкану је , у другој половини ХХ века, све
то било много горе и драстичније, него у Француској у своје време.
Данас је уторак, 22. јули 1997. године, и видео
сам, долазећи на посао, очајање и просјаке. (Све је више просјака , и прошња је
дивно узнапредовала, и изгледа да смо домашили онај степен беде који је испуњење
неког проклетства.) Пре непуну годину дана ( у петак, 23. августа 1996. године
) записао сам нешто о почетку Краја (када ми се чинило да сам све
ближе остварењу идеје о оснивању Академије
Алхемије) :
ТО
су биле њихове године,
године опсенара
и голубова превртача,
узиђивања гробних
плоча тзв. непријатеља у тротоар,године илузија, путовања мрачним и ретким возовима,
стихије, студени и страха.
Из провинција стигле
су хорде неких других лица. Млади и паметни ухватили су последње возове , бродове
и авионе и отишли далеко. Било је оних који су знали
исход свега унапред,
наивни су се надали некаквом чуду , али није се догодило ништа вредно спомена. Догодиле
су се њихове године, које ће појести наше године.
Савесни, сада наглас
говоре, поново упозоравају и понављају шта се догодило и колико нас коштају и
колико ће нас тек
коштати њихове године. У ствари гурнули су народ на жилет и
народ је сам себи
пустио крв.
Све је више просјака
и људи у годинама који се одлучују на самоубиство. Оно што је требало да се догоди
- није се догодило. Људи и у аутобусима
већ говоре са горчином о почетку краја...
Вране и голубови
гриваши сишли су у градове, то може бити злокобан знак.
Из канализације
излазе угојени пацови.
10 % становништва
купа се у меду.
У провинцијама,
селима и варошицама, има још увек помада из резерви и неког другог времена, много
шта је премазано помадом, пудером и прашином и изгледа другачије. Тамо се може узети
јефтино у закуп земљиште, или купити багателно пошто је већина сељачких газдинстава
пропала и изумрла.
То су биле њихове године, а не краљеве.
Све су преотели
и узели под своје. Све најважније. То су биле године аутизма, свуда су постављали
само своје проверене људе, а на положаје своју децу. Тако су, усред Европе стварали
индијски модел, затварајући се у себе. И нема сумње да ће доћи до дегенерације те касте, изумирања, само што ће то ићи много спорије
него што се надамо , и, мерено дужином једног обичног века, догодиће се -
прекасно!
*
Народ више није
врховни судија када је реч о пристојности и часности .
Некада су преки
суд и прогонство били уобичајена награда људима који су се једини усуђивали да искажу
оно што свако мисли.
Данас најбољи писци,
и академици,
причају и пишу
о небитном ,хроникама
...У крчмама нема
посетилаца, као раније, али и даље је
то новобалкански храм у коме нафракане
девојчуре помажу платишама
да забораве, најчешће истину.
( "Свакодневно се врше покољи који не заостају
за Цезаревим ; али свет слабо ужива у њима, док обожава дела далеко испод Рафаелових")
1
Све је опрано.
Тањири, лонци. Крвав чаршав. Душа. Али, зар и даље, опет и опет,
не навире мутни
талог из ње?
Чудовишта чудовишних
неиживљености?
Домаћи паук и даље плете своју мрежу!
Грех, ужас и страва,
испуниле су овај буxак!
О, колико пајалица треба!
Све је опрано,
али као да из ничега, чини се, из саме чистоте, избијају као пеге, страшне мрље...
2
Кад неком пријатељи
заврше као патуљци,
нека свој развој,
величину , раст
чува и подноси
као Запис (храст) .
Пуста је кућа,
тамо где су биле
све наше наде,
ласте се гнезде
већ годинама,
а потомци далеко
одатле
купују јефтино
помрчину
и продају је још
- јефтиније.
Говорим опет о
заборављеним
трговцима светлости,
како би ме чуо
макар онај занесењак
што тражи свога
бога
на теренском возилу.
И он ће умрети,
пре сусрета
са трговцима светлости
?
17.септембар 2015.