Сум­ња у „спа­ва­че” ИД

Евро­па се бра­ни у Де­се­том арон­ди­сма­ну

Фран­соа Оланд твр­ди да је Ислам­ска др­жа­ва по­чи­ни­ла „чин ра­та” и да ће од­го­вор би­ти не­ми­ло­ср­дан. Сумње се да је један од терориста стигао избегличком трасом преко грчког острва Лерос

Обезбеђење испред Ајфелове куле у Паризу Фото Ројтерс

Свет је у не­ве­ри­ци. Згро­жен. Обич­ни Па­ри­жа­ни ко­ји су пе­так ве­че про­во­ди­ли на кон­цер­ти­ма и у ка­фи­ћи­ма, у мул­ти­кул­тур­ним де­ло­ви­ма гра­да, стра­да­ли су од ме­та­ка и екс­пло­зив­них по­ја­се­ва те­ро­ри­ста. Шок је још ве­ћи ка­да се зна да се на­пад исла­ми­ста де­сио у ср­цу Евро­пе на­кон што је та иста Евро­па про­ве­ла це­ло ле­то га­зе­ћи сва сво­ја пра­ви­ла да би по­мо­гла ми­гран­ти­ма из Си­ри­је.

Иако се за еска­ла­ци­ју на­си­ља у Си­ри­ји мо­гу окри­ви­ти по­је­ди­не за­пад­не па и фран­цу­ска вла­да, ипак тре­ба има­ти у ви­ду да је ЕУ по­га­зи­ла и Да­блин­ски спо­ра­зум да би при­ми­ла све Си­риј­це ко­ји јој ку­ца­ју на вра­та, па уда­ри у па­ри­ском Де­се­том и Је­да­на­е­стом арон­ди­сма­ну иза­зи­ва­ју не­скри­ве­ни бес Евро­пља­на.

И по­ред свих раз­ли­ка, Евро­пља­ни су ју­че би­ли ује­ди­ње­ни у са­о­се­ћа­њу с Фран­цу­ском. Би­ло је та­ко и у Ср­би­ји. За­по­сле­ни у фран­цу­ској ам­ба­са­ди у Бе­о­гра­ду би­ли су дир­ну­ти ка­да су ви­де­ли да се ис­пред њи­хо­ве згра­де оку­пља­ју Бе­о­гра­ђа­ни ко­ји по­ла­жу цве­ће и па­ле све­ће. У знак со­ли­дар­но­сти, град­ска вла­да је на­ло­жи­ла да се Мост на Ади, Па­ла­та „Ал­ба­ни­ја” и спо­ме­ник По­бед­ник осве­тле у бо­ја­ма фран­цу­ске за­ста­ве.

Осим ем­па­ти­је, за­јед­нич­ко је и осе­ћа­ње угро­же­но­сти. Је­ли­сеј­ска па­ла­та је про­гла­си­ла ван­ред­но ста­ње, уве­ла гра­нич­не кон­тро­ле и из­ве­ла вој­ску и по­ли­ци­ју на ули­це, са­ве­ту­ју­ћи гра­ђа­ни­ма да не из­ла­зе из ку­ћа. Бел­ги­ја са­ве­ту­је др­жа­вља­ни­ма да не пу­ту­ју у Па­риз без „пре­ке по­тре­бе”, Ру­си­ја је по­ди­гла без­бед­но­сне ме­ре на по­ви­ше­ни сту­пањ, Бри­та­ни­ја је ева­ку­и­са­ла аеро­дром „Ге­твик”, а Ати­на је Фран­цу­ској по­ну­ди­ла оба­ве­штај­не по­дат­ке о Си­риј­ци­ма ко­ји се на­ла­зе у Грч­кој. За­тво­рен је и Ди­зни­ленд. Низ је­зи­вих на­па­да на­гнао је пред­сед­ни­ка САД Ба­ра­ка Оба­му да ка­же да Аме­ри­ка „сто­ји ра­ме уз ра­ме” с Фран­цу­ском.

 

Француска застава на пола копља Фото Ројтерс 

Да За­пад сма­тра да јој је Ислам­ска др­жа­ва об­ја­ви­ла рат ви­де­ло се не са­мо у Олан­до­вој из­ја­ви да су исла­ми­сти из­ве­ли „чин ра­та”, већ и у из­ја­ва­ма аустриј­ског пре­ми­је­ра Вер­не­ра Фај­ма­на ко­ји је ис­та­као да је про­гла­шен рат де­мо­крат­ским и сло­бод­ним дру­штви­ма. Аустри­ја је по­зва­ла на ује­ди­ње­ње.

Слич­но, пре­ми­јер Хо­лан­ди­је Марк Ру­те из­ја­вио је да је џи­ха­ди­стич­ка ор­га­ни­за­ци­ја не­при­ја­тељ и да је у Хо­лан­ди­ја „ра­ту с ИД”, али не и са исла­мом. Па­па по­ру­чу­је да су на­па­ди „део тре­ћег свет­ског ра­та”. Бив­ши пред­сед­ник Фран­цу­ске Ни­ко­ла Сар­ко­зи сма­тра да је Фран­цу­ској об­ја­вљен рат и да од­го­вор ње­го­ве зе­мље мо­ра да бу­де – то­тал­ни рат. Ово је пр­ви пут да је Фран­цу­ска уве­ла ван­ред­но ста­ње од 1961. ка­да су ге­не­ра­ли по­ку­ша­ли да из­вр­ше вој­ни удар за вре­ме Ал­жир­ског ра­та.

Ислам­ска др­жа­ва ју­че је пре­у­зе­ла од­го­вор­ност за на­па­де у ко­ји­ма је по­ги­ну­ло, пре­ма по­след­њим по­да­ци­ма „Мон­да”, 128 љу­ди, а по­вре­ђе­но њих 200, од че­га сто те­же. Па­риз је та­ко­ђе са­оп­штио да је кр­ва­ви пир ор­га­ни­зо­вао ИД, из ино­стран­ства, али уз по­моћ са­рад­ни­ка у Фран­цу­ској. Осмо­ри­ца на­па­да­ча су мр­тви, за јед­ног се ве­ру­је да је у бе­гу. Сед­мо­ри­ца су на­стра­да­ла у са­мо­у­би­лач­ким на­па­ди­ма с екс­пло­зив­ним по­ја­се­ви­ма, је­дан је по­ги­нуо у су­ко­бу с ор­га­ни­ма ре­да. По­ред те­ла јед­ног на­па­да­ча про­на­ђен је си­риј­ски па­сош. За дру­гог се сма­тра да је имао фран­цу­ско, а за тре­ћег – еги­пат­ско др­жа­вљан­ство.

Пред­сед­ник Фран­соа Оланд ка­зао је да атак био „чин ра­та” и да Фран­цу­ска мо­ра да „на­пра­ви пра­ви из­бор да во­ди тај рат. Фран­цу­ска ће би­ти не­ми­ло­срд­на у од­го­во­ру ИД”.

Џи­ха­ди­сти су ка­за­ли да су уда­ра­ли на Па­риз у знак од­ма­зде због фран­цу­ског бом­бар­до­ва­ња у Си­ри­ји. Они су на де­ло­ви­ма Си­ри­је и Ира­ка про­гла­си­ли ка­ли­фат, а њи­хо­ве по­ло­жа­је ту­ку САД, Ру­си­ја, по­је­ди­не арап­ске зе­мље, као и са­ма Фран­цу­ска.

ИД твр­ди да је Пе­та ре­пу­бли­ка њи­хо­ва глав­на ме­та као и да је „на­пад са­мо по­че­так олу­је и упо­зо­ре­ње они­ма ко­ји же­ле да из­ву­ку за­кључ­ке”. По­че­ло је с екс­пло­зи­ја­ма у бли­зи­ни ста­ди­о­на на ко­јем се игра­ла при­ја­тељ­ска утак­ми­ца из­ме­ђу Фран­цу­ске и Не­мач­ке и на ко­јем се у том тре­нут­ку на­ла­зио и Оланд. Ви­нов­ни­ци су он­да упа­ли на кон­церт у Ба­та­кли­ну где су ве­ли­ки број по­се­ти­ла­ца из­ре­ше­та­ли из ауто­мат­ског оруж­ја да би оста­ли па­нич­но по­ку­ша­ва­ли да на­пу­сте са­лу, а не­ки су чак бе­жа­ли кроз про­зор и ви­си­ли са сим­са че­ка­ју­ћи по­моћ. Ме­те ни­су би­ли по­ли­ца­ја, вој­ска или по­ли­ти­ча­ри, већ обич­ни гра­ђа­ни за ко­је се чак не мо­же ни ре­ћи да су при­па­да­ли нај­ви­шим сло­је­ви­ма.

„Осмо­ри­ца бра­ће с екс­пло­зи­вом око по­ја­са и пу­шка­ма на­па­ли су де­ло­ве у ср­цу фран­цу­ске пре­сто­ни­це ко­је су по­себ­но уна­пред ода­бра­ли: Ста­ди­он Фран­цу­ске на утак­ми­ци про­тив Не­мач­ке ко­јој је при­су­ство­вао им­бе­цил Фран­соа Оланд; Ба­та­клан где су би­ле сто­ти­не по­кло­ни­ка идо­ла­три­је на пер­верз­ној за­ба­ви. Фран­цу­ска и они ко­ји је сле­де мо­ра­ју да зна­ју да оста­ју глав­не те­ме ИД”, са­оп­шти­ли су су­нит­ски екс­тре­ми­сти.

До­да­ли су и да су се Фран­цу­зи „усу­ди­ли да увре­де на­шег Про­ро­ка, хва­ли­ли да се бо­ре про­тив исла­ма у Фран­цу­ској и да из ави­о­на га­ђа­ју му­сли­ма­не у ка­ли­фа­ту, а што им ни­је по­мо­гло на смр­дљи­вим ули­ца­ма Па­ри­за”. Би­ла је то ре­фе­рен­ца на ча­со­пис „Шар­ли еб­до” ко­ји је у ја­ну­а­ру та­ко­ђе био ме­та те­ро­ри­стич­ких на­па­да због ка­ри­ка­ту­ре про­ро­ка Му­ха­ме­да као и на фран­цу­ско бом­бар­до­ва­ње џи­ха­ди­ста у Ира­ку и Си­ри­ји.

Тре­ба при­ме­ти­ти да су те­ро­ри­сти би­ли опа­са­ни екс­пло­зи­вом при че­му та­кве по­ја­се ни­је јед­но­став­но на­ба­ви­ти, што зна­чи да су има­ли још ма­кар то­ли­ко са­у­че­сни­ка. Стра­шна је по­ми­сао да је ло­ги­стич­ка мре­жа пле­те­на на до­ма­ћем те­ре­ну и си­гур­но ће за­па­ли­ти де­ба­ту о опа­сно­сти­ма при­ма­ња ми­гра­на­та. Ка­да се узме у об­зир још и то да аме­рич­ке и бри­тан­ске слу­жбе твр­де да је ИД под­мет­нуо бом­бу и у ру­ски ави­он ко­ји се не­дав­но сур­вао на Си­на­ју, ви­ди се да су ор­га­ни­за­ци­о­не спо­соб­но­сти џи­ха­ди­ста из­не­на­ђу­ју­ће ве­ли­ке. И по­ред то­га што европ­ске зе­мље по­пут Фран­цу­ске ма­сов­но над­зи­ру гра­ђа­не, из­гле­да да је ипак вр­ло те­шко спре­чи­ти те­ро­ри­стич­ке на­па­де по­пут овог по­след­њег ко­ји је из­ве­ден у ко­ор­ди­на­ци­ји те­ро­ри­ста у Фран­цу­ској и из­ван ње. Је­ли­сеј­ска па­ла­та, баш као и Да­у­нинг стрит и Бе­ла ку­ћа, твр­ди да ра­ту­је про­тив исла­ми­ста на Бли­ском ис­то­ку да би спре­чи­ла те­ро­ри­зам код ку­ће, али ви­де­ли смо да за­пад­но ме­ша­ње по Ира­ку и Си­ри­ји до­во­ди упра­во до стра­вич­ног те­ро­ри­зма у ср­цу за­пад­ног све­та.

Раз­не ислам­ске за­јед­ни­це ис­ти­чу да се те­ро­ри­зам не мо­же оправ­да­ти ни мо­рал­но, ни вер­ски ни по­ли­тич­ки, а мно­ге му­сли­ман­ске за­јед­ни­це у Евро­пи стра­ху­ју од осве­те.

Шен­ген­ски спо­ра­зум је још јед­ном до­ве­ден у пи­та­ње ка­да је Фран­цу­ска ју­че уве­ле гра­нич­не кон­тро­ле. Ме­ђу­тим, има гла­со­ва да Фран­цу­ска ко­нач­но тре­бе да пре­у­зме пот­пу­но кон­тро­лу над гра­ни­ца­ма, што због ми­гра­на­та, што због те­ро­ри­ста. Ли­дер­ка де­сни­чар­ског На­ци­о­нал­ног фрон­та Ма­рин ле Пен је ка­за­ла да ислам­ски фун­да­мен­та­ли­зам мо­ра би­ти уни­штен.

„Јед­ном за сваг­да Фран­цу­ска мо­ра да пре­у­зме кон­тро­лу над гра­ни­ца­ма. Ра­ди­кал­не џа­ми­је мо­ра­ју би­ти за­тво­ре­не и ра­ди­кал­не во­ђе про­те­ра­не. Фран­цу­ским те­ро­ри­сти­ма мо­ра би­ти од­у­зе­то др­жа­вљан­ство и за­бра­њен ула­зак у зе­мљу”, ка­за­ла је опо­зи­ци­о­на по­ли­ти­чар­ка.

Фран­цу­зи ко­ји жи­ве у Бе­о­гра­ду ка­за­ли су нам ју­че да је атак био стра­ви­чан, али да они стра­ху­ју да „је то тек по­че­так” због ве­ли­ке му­сли­ман­ске ми­гра­ци­је у Фран­цу­ској, ко­ло­ни­јал­не про­шло­сти и фран­цу­ског уче­шћа у си­риј­ском ра­ту.

Је­ле­на Сте­ва­но­вић

-----------------------------------------

Ми­тро­фа­но­ва: Лек­ци­ја за по­ли­ти­ча­ре

Еле­о­но­ра Ми­тро­фа­но­ва, ру­ска ам­ба­са­дор­ка у Уне­ску, у из­ја­ви за „По­ли­ти­ку” је та­ко­ђе по­зва­ла на ује­ди­ње­ни од­го­вор про­тив те­ро­ри­ста. Ка­за­ла нам је да су на­па­ди би­ли „стра­вич­ни”.

„Ови на­па­ди тре­ба да бу­ду лек­ци­ја за по­ли­ти­ча­ре да про­ме­не став о Бли­ском ис­то­ку. Зе­мље мо­ра­ју да се ује­ди­не у бор­би про­тив ИД, али не са­мо про­тив ИД, већ про­тив свих те­ро­ри­стич­ких гру­па”, ка­же Ми­тро­фа­но­ва, до­да­ју­ћи да је не­мо­гу­ће пред­ви­де­ти где ИД мо­же сле­де­ће да уда­ри.

-----------------------------------------

Фран­цу­ска је све што вер­ски фундаменталисти мр­зе

Фран­цу­ска пред­ста­вља све што сви вер­ски зи­ло­ти мр­зе: ужи­ва­ње у зе­маљ­ском жи­во­ту на мно­штво ма­лих на­чи­на. Ју­тро са ми­ри­сном шо­љом ка­фе и кро­а­са­ном са пу­те­ром, ле­пе же­не у крат­ким ха­љи­на­ма ко­је се на ули­ца­ма сло­бод­но сме­ше не­знан­ци­ма, ми­рис то­плог хле­ба, бо­ца ви­на по­де­ље­на са при­ја­те­љи­ма, ма­ло пар­фе­ма, де­ца ко­ја се игра­ју у Лук­сем­бур­шком вр­ту, пра­во да не ве­ру­јеш ни у јед­ног бо­га, да не бри­неш о ка­ло­ри­ја­ма, да флер­ту­јеш и пу­шиш и да ужи­ваш у ван­брач­ном сек­су, да идеш на од­мор, да чи­таш шта год же­лиш, да идеш бес­плат­но у шко­лу., да се играш,  сме­јеш, рас­пра­вљаш, да се јед­на­ко на­ру­гаш и по­ли­ти­ча­ри­ма и би­ску­пи­ма и да бри­гу о за­гроб­ном жи­во­ту пре­пу­стиш мр­тви­ма.    

-----------------------------------------

По­ли­ци­ја се ни­је про­сла­ви­ла

Па­жњу при­вла­чи и чи­ње­ни­ца да ак­ци­ја иден­ти­фи­ка­ци­је на­па­да­ча те­че ве­о­ма спо­ро. Фран­цу­ска по­ли­ци­ја ни­је се про­сла­ви­ла ни при­ли­ком те­ро­ри­стич­ког на­па­да на ре­дак­ци­ју Шар­ли Еб­доа, пре де­сет ме­се­ци, ма­да је у оно вре­ме због то­га ни­ко ни­је јав­но пре­ви­ше кри­ти­ко­вао. На­па­да­чи су та­да ло­ци­ра­ни за­хва­љу­ју­ћи соп­стве­ној не­спрет­но­сти и не­спрем­но­сти, а не по­ли­циј­ској ве­шти­ни. Иден­ти­фи­ко­ва­ни су та­ко што су за­бо­ра­ви­ли лич­не ис­пра­ве у укра­де­ном ауто­мо­би­лу.

-----------------------------------------

Пор­тал на бо­шњач­ком је­зи­ку: По­кољ ра­до­сна вест

Ин­тер­нет пор­тал на бо­шњач­ком је­зи­ку, ко­ји по­др­жа­ва Ислам­ску др­жа­ву, по­кољ у Па­ри­зу озна­чи­ли су као "ра­до­сну вест за све ис­кре­не му­сли­ма­не".

У тој ве­сти пи­ше да "за­хвал­ност при­па­да са­мо Ала­ху и да је ју­че из­ве­ден ве­ли­ки на­пад са око 10 на­па­да­ча на Фран­цу­зе".

До­да­је се да су "на­пад из­ве­ла бра­ћа ко­ја су би­ла на­о­ру­жа­на екс­пло­зив­ним по­ја­се­ви­ма и ра­зним оруж­јем уби­ја­ју­ћи на де­се­ти­не муш­ри­ка Фран­цу­за".

"Је­дан од на­па­да је из­ве­ден на ула­зу у ста­ди­он на ко­јем су Фран­цу­ска и Не­мач­ка игра­ле при­ја­тељ­ску утак­ми­цу, на том ме­сту је уби­је­но на де­се­ти­не муш­ри­ка на­кон че­га су дру­ги на­па­ди из­ве­де­ни на јед­ном кон­цер­ту где је на­сту­пао је­дан од шеј­тан­ских му­зич­ких бен­до­ва. На том ме­сту је уби­је­но на де­се­ти­не муш­ри­ка. Број уби­је­них се по­ве­ћао на пре­ко 150 и још не ста­је. Сви на­па­да­чи су уби­је­ни и мо­ли­мо Ала­ха да их при­ми и уве­де у нај­ве­ће џе­нет­ске ода­је. Амин", сто­ји да­ље у тек­сту.

-----------------------------------------

Сум­ња у „спа­ва­че” ИД 

Уко­ли­ко би се по­твр­ди­ла ве­ро­до­стој­ност си­ноћ­ње ин­фор­ма­ци­је да је је­дан од на­па­да­ча у Па­ри­зу по­ред чи­јег је те­ла про­на­ђен си­риј­ски па­сош ушао у Грч­ку, од­но­сно остр­во Ле­рос, 3.ок­то­бра ове го­ди­не, то ће мно­ги­ма би­ти ар­гу­мент да ме­ђу из­бе­гли­ца­ма има „спа­ва­ча” Ислам­ске др­жа­ве, а то опет мо­же да иза­зо­ве лан­ча­ну по­ли­тич­ку ре­ак­ци­ју ши­ром Евро­пе. Грч­ка по­ли­ци­ја ка­же да је чо­век чи­ји је па­сош от­кри­вен ре­ги­стро­ван у Грч­кој у скла­ду са европ­ским про­пи­си­ма, о че­му су Гр­ци оба­ве­сти­ли фран­цу­ску по­ли­ци­ју. То зна­чи да је и срп­ска по­ли­ци­ја кон­так­ти­ра­на ка­ко би се про­ве­ри­ло кре­та­ње тог чо­ве­ка, ма­да „Политикa”а за­сад о то­ме не­ма зва­нич­ну по­твр­ду. Не­зва­нич­но смо са­зна­ли да се фра­ну­ска по­ли­ци­ја то­ком ју­че­ра­шњег да­на ви­ше пу­та обра­ћа­ла МУП-у Ср­би­је ра­ди упо­ре­ђи­ва­ња по­да­та­ка о кре­та­њу ви­ше ли­ца. У до­ку­мен­та­ци­ји МУП-а Ср­би­је, ме­ђут­гим, не­ма ни­ка­квог тра­га да је чо­век са си­риј­ског па­со­ша про­на­ђе­ног крај мр­твог те­ро­ри­сте про­шао кроз Ср­би­ју. Не­ма га у МУП-овој ба­зи по­да­та­ка.
       =  извор: Политика, Београд

2015. Годишњи филм – Принцеза Катарина: „Лепота душе“

Случај професорке Сузане Алар, или о фотомонтажи

Професорка из Врања, о 'голишавој' фотографији : Линчовање нисам заслужила! 

Сузана Алар

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Завршени "Борини позоришни дани"
• 
  Муке младих у Врању због стручне праксе: Политика, па струка?

• Радници здрави, у позоришту смрди
• Смена руши коалицију?
• "Фејсбук" пре билборда

ВИШЕ од 20 година радим у просвети и никада нисам имала ниједан пропуст. Сада сам због великог стреса морала на боловање. Омиљена сам међу ученицима, са родитељима имам коректну сарадњу и изнад свега ми је битно да имам подршку претпостављених и колега којима је јасно кроз шта пролазим ових дана - каже за "Новости" Сузана Алар (47), професорка музичке културе из Врања, која се нашла на мети таблоида када се њена голишава фотографија, за коју тврди да је фото-монтажа, појавила на друштвеним мрежама.

Део јавности осуђује ову просветну радницу, други је подржавају и сматрају жртвом нечије смицалице. Она већ неколико дана интензивно размишља о томе ко стоји иза пласирања фотографија на друштвеним мрежама, а због свега што је објављивано у медијима принуђена је да ангажује адвоката.

- Све те приче које круже градом само ми отежавају ситуацију - каже Сузана Алар. - Самохрана сам мајка, мој супруг је страдао у рату 1999. године и ничим нисам заслужила овакав линч. Истина је да сам телефон изгубила пре годину дана, што сам пријавила полицији. У њему је била та фотографија, али без обнажених груди.

У врањској Полицијској управи "Новостима" је потврђено да је Сузана Алар пријавила случај.

- Због сложености предмета после увида у цео случај упутили смо је Основном јавном тужилаштву, како би била покренута кривична пријава против Н. Н. лица - каже Драган Стаменковић, задужен за односе са јавношћу у полицији Врања.

Директори врањских средњих школа у којима професорка Алар предаје, после многобројних спекулација огласили су се заједничким саопштењем за јавност.

- Професор Сузана Алар изјавила је у нашем присуству, да је објављена фотографија монтажа и да је обавестила надлежне органе. После притиска медија и сталних позива, психички је узнемирена и растројена. Не жели да каља углед школа у којима ради, као и углед просветног радника, јер живи од тога и као самохрана мајка издржава породицу. Директори школа немају примедбе на рад и понашање у образовним установама у којима ради - наводи се у саопштењу које су потписали директори школа.

Упркос свему, чаршија се не смирује. Градом круже приче да је реч о освети бившег дечка, затим о томе да је Аларова слала фотографије ученицима, па чак и да постоји некаква политичка позадина целе приче, али о томе нико неће јавно да говори.

ЗАДИРАЊЕ У ПРИВАТНОСТ

ГОРАН Милетић, програмски директор за Западни Балкан Civil Rights Defenders (Бранитељи грађанских права) оцењује за "Новости" да је овакво задирање у приватност једне особе потпуно неприхватљиво.

- Према члану 145. Кривичног закона Србије, овакво објављивање је кажњиво затвором до две године - објашњава Милетић. - Са друге стране, Европски суд за људска права поставља јасне стандарде у овој области, а сви ти стандарди обавезују Србију. Наиме, готово потпуно су заштићени појединци који "нису од интереса јавности", а професорка је свакако у овој категорији и генерално се без њиховог пристанка мало шта може објавити. Мање су заштићене јавне личности, а најмање политичари, јер се сматра да јавност има право да зна готово све о њиховом животу и да се објављивање фотографија може правдати као допринос "дебати од друштвеног интереса".

Професорка из Врања, о 'голишавој' фотографији : Линчовање нисам заслужила! | Србија | Novosti.rs

ПРАЗАН ЛИСТ ПАПИРА

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ

Проф. ЛЕОН КОЈЕН, филозоф и књижевни теоретичар

Србија је за ЕУ празан лист папира

За сваку разумну власт, једино сопствена земља нема алтернативу: и стварна, а поготову нејасна савезништва увек су подложна ревизији

(Фото Р. Крстинић)

 За пријем у Унеско потребна је двотрећинска већина и Србија има још могућности да супротстави своју аргументацију притиску Запада у корист Косова и да за свој став нађе савезнике. Питање је само да ли је Србија спремна да се ту потпуно ангажује, чак и по цену извесног захлађења односа с великим европским престоницама, где се вероватно не очекује да ће Београд у свом противљењу ићи до краја, истиче професор Леон Којен, филозоф и књижевни теоретичар.

Којен је једно време био саветник председника Србије Бориса Тадића и координатор преговарачког тима Београда у дијалогу с Приштином у време прве владе Војислава Коштунице. У разговору за „Политику” говори о могућности да Србија спречи улазак Косова у Унеско, начину како да се одупре притисцима да одустане од јужне покрајине, о европским интеграцијама или некој другој спољној политици за Србију...

Петрит Сељими, заменик шефа косовске дипломатије, каже да питање српског православног наслеђа уопште неће бити отворено у бриселском дијалогу, јер је оно разматрано у Бечу током преговора које је, у име УН, водио Марти Ахтисари. У време када сте са Слободаном Самарџићем водили преговарачки тим Београда Србија је одбацила Ахтисаријев план. Зашто онда Сељими то тврди?

Не само да је Србија одбацила Ахтисаријев план, него је од почетка до краја бечких преговора заступала став да је заштита српског верског и културног наслеђа на Косову и Метохији једна од надлежности коју Република Србија задржава за себе, потпуно супротно ономе што је предвиђао Ахтисари. Тако смо, рецимо, тражили да петнаестак најважнијих манастира, цркава и споменика искључиво и трајно обезбеђују међународне војне снаге заједно с нашим полицијским особљем, које би се вратило у покрајину у складу с Резолуцијом 1244 СБ УН. Поред овога, у својим амандманима смо предвидели да се за заштиту свих српских цркава, манастира и споменика на КиМ брине посебан савет, у којем би предстaвници СПЦ и Владе Србије имали „јасну већину” у односу на међународне и приштинске представнике, као што смо и у низу других тачака предложили боља решења за СПЦ од оних у Ахисаријевом плану. Сељими то врло добро зна, и управо зато лажно представља ствари.

Како то мислите?

Извештај нашег преговарачког тима на бечким преговорима једногласно је усвојен у Народној скупштини и потврђен посебном Резолуцијом 25. јула 2007. Колико знам, Народна скупштина после тога о овим питањима није расправљала и ти ставови о заштити српског верског и културног наслеђа на КиМ и данас су на снази. За владу у Приштини, напротив, судећи по нацрту „Националне стратегије за културно наслеђе 2015–2025” (датираном септембра 2015 и доступном на њеном сајту), српско верско и културно наслеђе на КиМ уопште не постоји. У том се жалосном тексту говори само о „косовском културном наслеђу”, као да Срба и православне вере на Косову никада није ни било.

Ипак, Сељими и други приштински функционери, као и британски шеф дипломатије Филип Хамонд, тврде да би уласком Косова у Унеско српско верско и културно наслеђе било заштићеније него данас.

Да би се нечије верско и културно наслеђе штитило, оно најпре мора да буде признато као такво, а тога код Албанаца на КиМ нема, ни међу елитом ни међу масом. Оно што Сељими и други приштински функционери говоре у Београду или у Паризу ствар је тренутне тактике, а не уверења. Да није тако, зар не би за протеклих 15 година неко у Приштини недвосмислено осудио варварско уништавање српских цркава, манастира и гробаља 1999, 2004, па и касније?

Судећи по догађајима ове недеље, чини се да је питање Косова опет на прекретници. Може ли се данас уопште још говорити о политици „И ЕУ и Косово”, за коју сте ви још 2007. оценили да је – промашена?

Србија је ту политику стварно напустила 2010. када се одрекла разматрања косовског питања под окриљем УН. То је био једини оквир у којем смо могли да се надамо компромисном решењу статусног питања. Уместо тога, Србија је пристала на „посредништво” ЕУ, које јој није донело ништа осим тешких уступака и још тежих нових захтева.

Ви, дакле, сматрате да „политика савезништва са Западом” коју води данашња Србија бар што се тиче Косова није успела. Али, има ли уопште сврхе водити неку другу спољну политику?

Тренутно није реч о томе може ли се водити друга политика осим проевропске него о томе на који начин Србија данас води ту политику. Ниједној земљи која је примљена у ЕУ нису постављани захтеви какви се последњих година постављају нама, од захтева за фактичким пристанком на сецесију дела територије до захтева за „променом свести”, и зато мислим да се Србија данас налази пред јасним политичким избором.

На какав избор мислите?

Кампања западних земаља да Косово буде примљено у Унеско показује да Србија својом политиком ни минимално није променила став Запада према косовском питању. Шта би се десило ако би српска власт сутра рекла да, ради „отварања поглавља” и „европског пута”, не жели да се одрекне суверенитета над симболима сопственог трајања кроз векове – Пећком патријаршијом, Грачаницом и Дечанима, и данас живим средиштима православне вере? Да ли би западне силе и тада наставиле да подржавају план косовских Албанаца да отму целокупну српску имовину у покрајини и ставе под своју власт српске средњовековне цркве и манастире (да би их потом укњижили као „косовско културно наслеђе”) или би, ипак, рекле својим клијентима да су можда претерали?

Али, зар то не би наишло на огорчену критику бар дела јавног мњења у земљи и хладно одбацивање на Западу?

Тај део јавног мњења је гласан, али је по укупном политичком утицају врло ограниченог домета, док се западне силе, као и све државе, руководе само сопственим интересима. Зашто би одбијање Србије да се одрекне суверенитета над својим светињама и своје имовине на КиМ било мање успешно него одбијање не много моћних чланица ЕУ да приме на десетине хиљада избеглица које су им били наменили Берлин и Брисел?

Србија је ипак изван ЕУ, оне су унутра...

То није тако очигледна предност, јер чланице ЕУ могу да буду прегласане, за разлику од земље кандидата.

Па зашто онда човек може стећи утисак да је ЕУ свемоћна у Србији?

Утицај ЕУ у Србији много мање почива на њеној популарности у бирачком телу, а много више на уверењу политичке елите да је неопходно створити добро мишљење о нама у Бриселу. ЕУ „влада” у Србији зато што српски политичари стално чекају да их најзад огреје сунце разумевања из Брисела, и то је све. С политиком какву ЕУ доследно води према Србији, тешко је поверовати да ће се то чекање бесконачно наставити.

Како вам данас изгледа Европа, после велике економске кризе, грчке финансијске кризе, украјинске кризе, мигрантске кризе...? Може ли ЕУ опстати после свих тих криза?

У неком облику ЕУ ће врло вероватно постојати и за 10 до 20 година, али како ће тада изгледати прилично је отворено питање. У самој Европи сви се слажу да, због далеко нестабилнијих економских и политичких прилика после 2008, ЕУ мора ући у озбиљан процес институционалних реформи. Јасно је да ће и сам тај процес, комбинован с избегличком кризом огромних размера и другим изворима финансијске односно политичке нестабилности (презадуженост многих земаља ЕУ, украјинска криза, каталонски сепаратизам, итд.), драстично успорити, па и потпуно одложити проширење ЕУ новим чланицама.

Шта ова ситуација значи за Србију?

Она није толико неповољна колико можда у први мах изгледа. Суочен с неприхватљивим захтевима из Брисела, наш државни врх не би требало да реагује као да је пред приликом која се не сме пропустити. И да Србија данас учини све што се од ње тражи, или у неком будућем тренутку све што ће се тада тражити, њој ће се једино рећи да је то „корак у добром правцу” и да само тако настави – Брисел није давао никаква јемства ни земљама којима је био много наклоњенији него Србији. То отвара простор да и Србија са своје стране каже шта она може, а шта не може да учини, шта је за њу прихватљиво под одређеним условима, а шта потпуно искључено.

Зар се Србија не би тиме нашла у још горем положају него данас?

Зашто? Србија има одличне односе, боље него у време ДС-а, с Русијом и Кином, које нам и данас пружају пуну подршку око Косова, и има много могућности да с њима појача економску сарадњу, која се и сада добро развија. Што се тиче ЕУ, данас је, због избегличке кризе, Србија можда потребнија њој него она Србији. Ако се на уверљив начин изнесу наши услови и буде јасно да Србија неће од њих тек тако одустати, и у Бриселу ће се неко запитати да ли је стварно интерес ЕУ на Балкану да подржава до краја све захтеве косовских Албанаца. У сваком случају, после рђавог искуства са Западом последњих дана (у Паризу с Унеском, у Бриселу с предигром преговора), Србији је најбоље да још једном размотри своје опције. За сваку разумну власт, једино сопствена земља нема алтернативу: и стварна а поготову нејасна савезништва увек су подложна ревизији.

Када то кажете, на шта тачно мислите?

Цивилизацијске, културне и моралне вредности којима једна нација себе дефинише старије су од политичких циљева као што је улазак у ЕУ. У ЕУ гледају на Србију као на празан лист папира по којем њени политичари и експерти треба да испишу нов систем вредности за нас, укључујући одрицање од КиМ и прихватање да су и вековна средишта српске вере и културе у ствари део „косовског културног наслеђа”. Ако је то цена „отварања поглавља”, не мислим да је треба платити. Али, криза ЕУ дала је шансу и мањим земљама као што су Мађарска и Чешка Република да буду чланице ЕУ, не одричући се притом својих виталних интереса. Србија треба да има у виду и ту могућност, као што не сме да заборави да су и Европа и она сама постојале много пре ЕУ.

Недавно сте казали да је „фатална заблуда свих српских лидера у последњих четврт века што нису изградили механизам који би им омогућио да најважније одлуке не доносе потпуно сами”...

Мала земља као што је Србија, суочена у нестабилним временима с многим спољним опасностима, морала би да има развијен механизам интелектуалне процене и колективног разматрања кључних алтернатива у државној политици, од економске и социјалне проблематике до војних и спољнополитичких питања. Ми такав механизам немамо и у последњих четврт века цена коју смо за то платили била је огромна. Тек када га будемо имали, моћи ћемо као друштво да кажемо да конце своје судбине држимо у својим рукама.

Веома цените српску интелектуалну и књижевну елиту с почетка 20. века, којом сте се и посебно бавили у својим књигама, пишући о њеном либералном индивидуализму и о поезији Милана Ракића. Какав је био значај те елите у ондашњој Србији у поређењу с данашњим временом?

То је вероватно било једино време у новијој српској историји када су политичку и интелектуалну елиту добрим делом чинили исти људи и када је управо зато, наравно на начин оног доба, постојао механизам о којем сам малочас говорио. Мислим да и ту треба тражити један од узрока спољнополитичких успеха Србије у том раздобљу, који су крунисани стварањем Балканског савеза и победом у Балканским ратовима.

Биљана Баковић, објављено: 19.10.2015. у Политици

Илузионисти, фолирање, и коментари

ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ

Илузионисти

Много тога се може замерити бриселској политици према Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу

 Морам рећи да се искрено чудим чему се то наши политички „чимбеници” толико чуде у вези са нацртом преговарачке платформе ЕУ за поглавље 35 у преговорима са Србијом. Наводно – јер платформу за сада нико неће у целини да објави, већ се у јавност пушта дозирано и на кашичицу – од Србије се тражи да практично прихвати косовску независност, да преговоре у Бриселу више не воде „Београд” и „Приштина”, већ Србија и Косово, да се постојећи „административни прелази” претворе у граничне, да универзитет у Северној Митровици уђе у школски систем Косова и да здравство, енергетика и јавна предузећа функционишу по законима Косова.

Премијер Вучић је овај нацрт назвао „грозним папиром” и можемо му веровати да је тако. Али ни оно о чему је он – заједно са Дачићем – преговарао и што је потписивао у Бриселу 2013. и 2015. са становишта националних интереса и достојанства није било ништа боље. Па је ипак власт нападала и на црне листе стављала свакога ко би се тим споразумима супротставио.

Много тога се може и мора замерити бриселској и уопште западној политици према Србима и Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни и мистериозни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу. Напротив, годинама је, од тзв. добро обавештених извора до највиших државних функционера, јасно и гласно поручивано да је косовска независност „неповратна” и да се од Србије очекује да заокруживање процеса те независности ни на који начин не омета.

Дакле, нема никаквог разлога за изненађење. Друга је ствар што би, повремено, понеки бриселски службеник – Штефан Филе или неко тог ранга – ставио покоји умирујући облог у виду изјаве како „нико од Србије не тражи да призна Косово”, за шта су се онда хватали власт, провладини медији и аналитичари. И заиста, готово нико не тражи да Србија Косово формално призна (то тек понекад изјаве приштински политичари, чисто да додају мало соли на рану), већ се „само” тражи да се Србија тој независности активно не противи, да не предузима ништа против ње и да не спречава пријем Косова у међународне организације.

Као што рекох, нема превише разлога за изненађење, али такође изгледа да има и све мање простора за фолирање. И то је оно што заправо највише смета и подиже температуру у владајућој елити. Не то што им траже – јер знају и они врло добро да Запад то тражи – већ што им се оставља све мање простора за прикривање да су они спремни да им то што се тражи испоруче уз нешто пренемагања и галаме за унутрашњу политичку употребу.

Истини за вољу, мора се рећи да није то фолирање почело са актуелном влашћу. Али није ни прекинуто као што је обећавано, већ је, штавише, у ту игру скривалице укључен и један број до тада, наизглед, патриотских и према владајућој косовској политици критичких медија и појединаца. И то је, бар са становишта твораца пројекта независног Косова, био готово генијалан потез. Јер једно је када бирачком телу, то да треба „прихватити реалност на терену” говоре Чеда Јовановић, Соња Лихт и Соња Бисерко, а друго када то исто, или нешто слично, каже неко попут Дрецуна, или „осведочени патриота” попут Вулина.

И не помажу ту благоглагољивост Марка Ђурића, опортунизам интелектуалне елите и правна еквилибристика једног броја судија Уставног суда. Када прихватите да неко добије међународни телефонски број, када му признате дипломе и документа, када пристанете да са севера КиМ повучете своје безбедносне и правосудне органе, када брутално натерате своје сународнике да изађу на локалне и парламентарне изборе које расписују органи „републике Косово”, када вам се борба за „српско Косово” сведе на јефтину мантру и селотејп траку (стикер) прелепљену преко косовских државних симбола на изјавама којима су одборници и посланици листе „Српска” прихватали своје мандате – па шта онда има да се љутите на било кога и шта да очекујете од Вашингтона, Брисела, Буркине Фасо и Вануатуа?

У суштини, актуелна власт са премијером на челу неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит” (који се смањује), „не дам Косово”, „не дам Газиводе”, док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

И тако збуњени српски гласач гледа дефицит, гледа „Парове”, „Фарму”, макете Београда на води, борбу против корупције и остале ријалитије које му власт непрестано приређује и не обраћа пажњу на отпуштања, ликвидације, „солидарне порезе”, бриселске споразуме, граничне прелазе на Јарињу, Косово у Међународном олимпијском комитету и Унеску, продају „Телекома”, повећање дуга, смањење плата и пензија.

Но, као и свака илузија, ни ово не може дуго, а поготово не вечно да траје, без обзира на то колико илузиониста био вешт. Зато се Вучићу и жури на изборе не би ли, док магија још колико-толико траје, обезбедио још један четворогодишњи мандат и поново на нулу ресетовао политички часовник. Па онда опет „неизвесност” око формирања владе, па опет нових „сто дана поштеде” и тако у круг, до последњег круга.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”

Ђорђе Вукадиновић објављено: 14.10.2015. у Политици

 ____________________  и КОМЕНТАРИ (мањи избор)

....REALNOST PROTIV ILUZIJE | 14/10/2015 08:59

***
REALNI INTERESI Srba na KiM su da se razgraničenje između Srbije i Kosova izvrši tako da se obezbedi : 
- zaštita nacionalnih prava Srba na KiM,
- specijalni status srpskih enklava sa manastirima na KiM, 
- posao i ekonomski standard svima Srbima koji žele da žive na KiM..

Da se ne zaboravi REALNOST: 
Srbija je počela da gubi Kosovo još od dolaska osmanlija u 15 veku i seobama Srba pod Čarnojevićima, 
a suštinski Srbija je izgubila KiM dolaskom komunista na vlast 1945., i : 
- zabranom povratka prinudno iseljenim Srbima, 
- Titovom kumovanju svakom 9 detu, 
- smenom Rankovića, 
- Ustavom iz 1974.,...
Kumanovski sporazum 1999. je samo vojno formalizovao samostalnost KiM uz pomoć NATO snaga.

Kum Milovan | 14/10/2015 09:04

Pa g-dine Vukadinovicu zar nije nedavno jasno i glasno receno da vodimo 5:0. Kuku nama ako povedemo 8:0 ili ne daj Boze 10:0.

Kokan Markovic | 14/10/2015 09:11

Odlican tekst. Kad je rec o iluzionistima (sibicarima), oni ne prodaju iluzije i obecanja samo nama, nego i EU. Obećaju, cak i potpisu pa ne sprovode, samo sto to tamo ne prolazi kao u Srbiji. Tesko nama.

sibicar sa diplomom | 14/10/2015 09:46

bravo za vukadinovica jer je ovim tekstom jasno rekao popu pop, a bobu bob! ...

Zika, slika i prilika | 14/10/2015 10:20

Zao mi je sto se ovaj tekst nece dugo zadrzati na on-line stranicama "Politike". Previse je istinit. I udara pravo u glavu opsenara.
Nije Vucic madjionicar jer vise nikog ne moze da prevari. On samo zeli da sto bolje unovci trenutak i izadje iz politike kao biznismen poput Djilasa, Vlahovica, Djelica, Zivkovica, Cede i mnogih drugih.
Priznavanje Kosova, na ovaj ili onaj nacin, je njegov final touch zbog kojeg su ga i postavili tu gde jeste.

Max Reinhardt | 14/10/2015 11:05

Sjajan tekst, pogadja kirurski precizno.
Uglavnom se ne slazem sa stajalistima i pogledima g.Vukadinovica, ali ovo je tocna (i hrabra!!) dijagnoza.
Bravo jos jednom.

svetlana bojic | 14/10/2015 11:13

Ne znam koliko javnost zna isto tako je bilo kada je Tito predao i istgovao Trst. Kada je sve bilo gotovo potpisano i predano, tada se je narod isterao na ulice preko komunističkih članova, i krenulo se demonstrirati sa poklikom, "Ne damo Trst, Trst je naš." Tako da se ista politika zaštićenosti političara za svoje pero koje su morali da uzmu i potpišu, koristi ista metoda. Navodno oni su sada zaprepašćeni i uvredjeni. Uloge su zamenjene, glumci vode politiku a političari su stali na njihove daske pozorišta, i zgrada je promenjena i zove se Pozoriše Vlade Srbije.

sima s | 14/10/2015 11:45

A sta ako premijer ponudi ostavku? Pa da se opredelimo da li nam je vazniji On ili Kosovo?

miki jovic | 14/10/2015 11:46

Siguran sam da je vecini u Srbiji, a i samom g.Vukadinovicu jasno da nad nasim glavama "visi" kijevski scenario, u slucaju da sadasnja vlast ne bude dovoljno kooperativna u procesu evro(atlanskih) integracija.
Medjutim, prolaskom vremena sanse za takav scenario su sve manje, jer ce biti tesko mobilisati kriticnu masu na srpskim ulicama, ako se zna za pokusaj sa "genocidnom rezolucijom", napad na srpsku kulturnu bastinu na KiM, beskrajne ucene u toku pregovora, …
To je crvena linija preko koje srpski narod nije spreman da predje. 
Najkrace, ovako vidim politiku aktuelne vlade : klatno "srpske svesti" prebaciti u zonu gde vecina postaje svesna sta su stvarni srpski nacionalni interesi (ko radi protiv istih) i sa tih pozicija pokusati odbranu.
Sve ovo treba staviti u kontekst najnovijih dogadjaja na svetskoj sceni.

Никола Милошев | 14/10/2015 12:05

Добар текст, лишен аналитичарских пренемагања о тешким преговорима у Бриселу. Све је почело Петог октобра и данас се завршава. Прочитајте Милошевићев опроштајни говор. Све је рекао.

ВОЈВОТКИЊА Александра Милорадовић фон Крој преминула је у септембру ове године, известио је на великом простору немачки "Франкфуртер алгемајне цајтунг"

Александра Милорадовић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Откривене све отоманске тајне о Србији
• 
  Директор државних архива Турске: И ваши туристи могу да прегледају списе!

• Најбољи српски министар финансија: Тврдичлуком ушао у легенду
• Поруке потомцима са хумке предака
• Четничком команданту забрањен улазак у Црну Гору

ВОЈВОТКИЊА Александра Милорадовић фон Крој преминула је у септембру ове године, известио је на великом простору немачки "Франкфуртер алгемајне цајтунг". Западни стручњаци за генеалогију навели су да је она потомак високог руског племства, грофовске куће Милорадовића и дама Сувереног реда малтешких витезова.

Њен супруг, баварски војвода Рудолф фон Крој, потиче из племићког рода француског порекла, који је сада у првом наследном реду за титулу владара Светог римског царства германског народа, односно Хабзбуршке империје.

То није прва веза Милорадовића с хабзбуршком круном. Крајишком официру, Србину, заповеднику генадирског Градишћанског пука Јефтимију Милорадовићу 1760, Марија Терезија дала је грб и предикат "од Храбреновића и Дубраве", по старом роду из Херцеговине. Међутим, Јефтимије није прихватио унијаћење и одселио се у Русију, где је тражио потврду племства с аустријским и дубровачким документима, где је наведен и грб Милорадовића из илирских грбовника. Захваљујући тим зборницима сумњиве историјске вредности, српску породицу данас својатају бивше југословенске републике, сад државе Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора, чији је велики део у ствари Стара Херцеговина.

Судбина Милорадовића је слика сеоба и деоба Срба од гашења лозе Немањића и распада Душановог царства. Изворно српски властелини у старом Хуму, Захумљу и Травунији, они су, да би опстали, давали војнике многим државама у којима су живели. Историчар Војислав Богићевић наводи да је султан Мехмед Други у другој половини 16. века дао кнезу Милисаву Милорадовићу-Храбрену титулу спахије, шест кућа кметова и допустио му да подиже задужбине, а заузврат је захтевао да обавља војничку службу.

Кнез Милисав, обновитељ Житомислића и ктитор цркава у Клепцима, Ошанићима и Тријебњу, прихватио је и нападао Дубровчане, укључујући и оне Милорадовиће који су ратовали за Дубровачку републику. Кад су се Турци и Дубровчани споразумели, сви Милорадовићи су остали на цедилу и масовно се исељавали, највише у Малорусију, данашњу Украјину, где су већ биле формиране области српских емиграната, бивших аутријских граничара, Славјаносербија и Новаја Сербија.

Иако је Руска империја брзо асимиловала Србе, никада није крила њихово порекло. Ни данас није заборављено да су руско војно племство Милорадовића утемељили Срби из Херцеговине, браћа Михаило, Гаврило и Андреја. Они су били штићеници херцеговачког Србина грофа Саве Владиславића Рагузинског, творца спољне обавештајне службе Русије.

- Император Петар Велики се 1711. спремао за ратни поход на Турску - наводи историчар Иван Николајев. - Русија је одлучила да ангажује веште агенте међу локалним становништвом како би подигла устанке у хришћанским земљама Отоманског султаната и одвукла турске трупе на другу страну. По савету грофа Саве Рагузинског, царевог блиског сарадника и главног саветника у рату против Турака, за овлашћено лице руског императора у чину пуковника именован је херцеговачки Србин Михаил из славног рода Милорадовића.

Пуковник Милорадовић је с царском прокламацијом дошао на Цетиње, где је у марту 1711. проглашен устанак. Султан је следеће године послао казнену експедицију, која је сурово угушила устанак и подстакла још један талас сеоба.

- После догађаја 1712. царски агент Милорадовић поново је отишао у Русију, где га је лично император дарежљиво наградио за успешно обављен задатак - наводи Николајев. - Тако је један огранак Милорадовића заувек остао у Русији, примивши малоруско племство.

Михаило Милорадовић је добио поседе и команду над пуком запорошких козака, а његов унук Петар је напредовао до службе на двору Јекатерине Друге.

- Млађи Петров брат Андреј учествовао је у седмогодишњем рату с Прусијом, а затим у рату с Турцима - наводи историчар С. С. Шулц, далеки потомак Павла Милорадовића. - Са Суворовом командовао је руским армијама у бици код Козлуџе, где су Турци доживели страшан пораз. Он је 1799. произведен у чин генерала. 

Његов син Михаило већ као 19-годишњак био је потпоручник Исмаиловског пука. Само десет година касније он постаје генерал-мајор.

- У бици код Аустерлица против Наполеона, Милорадовић у тешким условима са својих 4.000 војника одбија нападе 10.000 Француза - наводи С. С. Шулц. - Посебно се прославио беспримерном храброшћу у Бородинској бици.

Убиство Михаила Милорадовића

По окончању рата, Милорадовић је постао најодликованији активни официр руске војске, а 1813. је добио и наследну грофовску титулу. Пет година касније постао је петербуршки војни генерал-губернатор, командант Гарде и члан Државног савета.

Кад је умро цар Александар Први, Милорадовић се умешао и у питање наследства круне. Када су млади гардијски официри, незадовољни понашањем Романових, 14. децембра 1825. покренули побуну на Сенатском тргу и Милорадовић је изашао међу њих и својим ауторитетом је готово смирио устанак. Тад му је у леђа пуцао левичарски радикал Петар Каховски. Стари ратник је захтевао да види зрно којим је упуцан.

- Хвала богу, није војнички - одахнуо је кад су му показало револверски метак. Његова последња воља била је да цар ослободи све његове сељаке од крепосне обавезе.

Октобарска револуција поделила је и Русију и Милорадовиће. Неки су као "бели" отишли у иностранство, а други су остали са "црвенима" и поново се доказали као одани официри. Такав је био Родион Николајевић Милорадовић, потомак јунака Отаџбинског рата против Наполеона, постао је херој Великог отаџбинског рата против Хитлера.

Гроф Александар Г. Милорадовић (1886-1952), јунак Руско-јапанског рата и Првог светског рата, као белогардејац је емигрирао. После његове смрти 2. јануара 1952. године, потомци његовог брата од стрица Николаја, такође царског официра, требало је да траже од руског цара да наследе грофовску титулу. Међутим, пошто су последњи Романови одавно побијени, Николајев син Серафим Милорадовић (1929-2008) просто је преузео грофовску титулу. Живео је у Француској, Немачкој, Белгији и Великој Британији.

Његова кћи Александра Серафимовић грофица фон Милорадовић, како њено титуларно име наводе у Немачкој, рођена је 1960. у баварском дворцу Суншиг, а 1987. удала се за херцога Рудолфа фон Кроја, сина херцога Карла фон Кроја и принцезе Габријеле фон Бајерн. Родила је шесторо деце и била је веома позната по хуманитарном раду као дама Малтешких витезова и члан одбора Фондације бискупа Хајнриха Тенхумберга. Докторирала је 2004. на Сорбони с тезом "Совјетски дисиденти у Немачкој". После дуге и тешке болести умрла је у 55. години, а с њом је практично нестала и грофовска кућа Милорадовића. 

Михаило Милорадовић

СРБИ - МАЛОРУСКО ПЛЕМСТВО

РОД Милорадовићи уписан је у руску књигу дворјанства.

У родословној књизи Милорадовића уписано је 255 мушких и женских представника рода. Ступали су у брак углавном са представницима малоруског дворјанства.

Генерал пешадије Михаил Андрејевић Милорадовић је 1813. награђен титулом грофа руске империје за заслуге у рату против Наполеона, а његовом смрћу 15. децембра 1825. је угашена грофовска грана Милорадовића.

Други пут је титула грофа руске империје додељена, односно дозвољено њено коришћење, "за овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића" који није имао директних наследника, праунуку његовог стрица Петра Милорадовића, Григорију Александровићу Милорадовићу.

КОМУНИСТИ ДИГЛИ У ВАЗДУХ ЛАВРУ

Генерал Михаило Милорадовић је сахрањен у Цркви Светог духа Александро-невске лавре, коју су комунисти дигли у ваздух 1937. године. Срећом, надгробна плоча и његови земни остаци су спасени и пренесени у музеј Благовештенске цркве, где се и данас налазе.

Милорадовићи давали племиће свим царствима | Репортаже | Novosti.rs

Права књига је и роба

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Сад шегрти коло воде
• 
  Радош Бајић: Марић први схватио игру

• Борислав Комад: Завет ћутања Беле куће
• Др Воја Марјановић: Ћопићев достојни јубилеј
• Душан Пророковић: Пацифик потиснуо Европу

ЈЕДАН мислилац је тврдио да се све што је било враћа у другој форми. У нашој транзиционој јавности има тога напретек. Тешко се ослобађамо старог социјалистичког поимања ствари.

Ових дана се може прочитати у штампаним медијима једна тврдња о комерцијализацији Међународног београдског сајма књига. Оне старије, то подсећа на време самоуправног социјализма у коме су повремено организоване и кампање против комерцијализације културе, књиге... Наравно, све те кампање су завршиле у идеолошком отпаду.

Откуда данас такав говор и у време транзиционог капитализма?

Критичари комерцијализације, неки књижевници и зачудо издавачи-писци, оспоравају чињеницу да је књига и роба која има своју цену на тржишту. Њима смета што је профит део производа који се именује као књига. Ово утопијско-револуционарно мишљење суочава се са непремостивим тешкоћама. Најпре, на коју књигу они мисли? На књижевну? А шта ћемо са другим врстама књига?

Свака књига је културно добро и задовољава нечије културне потребе. Њен пут до читаоца је и у социјализму и у капитализму посредован тржиштем, новцем и профитом. Издавач улаже у производ звани књига и очекује зараду. Дакле, поред културног добра књига је и роба која се на тржишту продаје или не продаје. Ово су чињенице које се могу констатовати здравим разумом.

Данас у Србији као и у Европи, тржишна привреда, плурализам својинских облика је неупитна друштвена, економска, политичка и кутлурна вредност. Крајем 20 века успостављена је доминација праксе грађанско-капиталистичког друштва. Успех се тражи у сваком послу на тржишту. Ствараоци у култури, а самим тим и књижевници се питају и за материјалну страну свог посла. Ко ће купити њихов производ? Створен је студијски предмет маркетинг који се бави освајањем потрошача (купца).

У том контексту, оспоравање тржишног карактера књиге, може да буде једна врста радикализоване утопије или скривалица за неке појединачне интересе. На овај други мотив упућује чињеница да се и неки писци-издавачи укључују у критику комерцијализације.

Апсурдна ситуација: они објављују књиге и од тржишта очекују да им надоканади трошкове. Па откуда критика тржишта?

Колико је далеко од реалности критика комерцијализације књиге, лако ћемо доказати питањем шта је алтернатива? Ако у књигу није укључен комерцијални ефекат (а зашто ради издавач?) можемо ли замислити некомерцијалну књигу или књигу која би била ослобођена профитног баласта. Тешко. Заправо, немогуће. Ко би поднео трошкове од папира до продавца, а ко би од аутора писао књиге само за културне потребе читалаца?

Ову ситуацију можемо да замислимо: писци пишу књиге, ни динар не добијају, издавачи објављују књиге, а нема профита, читаоци не би морали да купују. Дивота. Културно-књижевни комунизам. Београд би требао да организује десет дана манифестације утопије књиге и да тако уђе у Гинисову књигу.

Није лако разумети ово оживљавање критике комерцијализације књиге у капиталистичкој Србији,данас и овде. Али, људска мисао не иде увек напред. Она се враћа, као што је филозоф тако нешто написао. Вечно враћање истог.

Права књига је и роба | Култура | Novosti.rs