...Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи оцртава се на Небу у сутон. Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу - мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе...Проверите. Постоји трећа димензија; постоје тродимензионалне слике, али их не може свако видети...Пробајте...
Сви људи, сви које сам познавао тамо, више нису тамо. Већина се преселила на гробље. Мишљеновац који сам ја упамтио, лежи сахрањен на гробљу...Мајка моје мајке - баба Мица - сахрањена је, пошто више није било слободног простора на гробљу, у свом винограду - калему : покрај гробља. Сахрањена је у 73. години. Сазнао сам за њену сахрану накнадно . Исто тако је било и са прабабом Џаном : јавили су ми, тек кад су је сахранили...У тај виноград ме је, мој ујак, као дечака, често водио да беремо сочне гроздове. Око Божића 2002. године више није било ни трага од винограда - калема. Само снег, блештав снег скоро до колена, и
![]() |
Снимак Су. Танасковић: са пута по Источној Србији... |
Одрастао сам у живописним крајевима, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда био је дубок вир, наша плажа...Ту се најинтезивније одвијао живот првих мојих двадесет година...Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода прокључала на високим летњим температурама, него злато. Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину...