За сваку разумну власт, једино сопствена земља нема алтернативу: и стварна, а поготову нејасна савезништва увек су подложна ревизији
За пријем у Унеско потребна је двотрећинска већина и Србија има још могућности да супротстави своју аргументацију притиску Запада у корист Косова и да за свој став нађе савезнике. Питање је само да ли је Србија спремна да се ту потпуно ангажује, чак и по цену извесног захлађења односа с великим европским престоницама, где се вероватно не очекује да ће Београд у свом противљењу ићи до краја, истиче професор Леон Којен, филозоф и књижевни теоретичар.
Којен је једно време био саветник председника Србије Бориса Тадића и координатор преговарачког тима Београда у дијалогу с Приштином у време прве владе Војислава Коштунице. У разговору за „Политику” говори о могућности да Србија спречи улазак Косова у Унеско, начину како да се одупре притисцима да одустане од јужне покрајине, о европским интеграцијама или некој другој спољној политици за Србију...
Петрит Сељими, заменик шефа косовске дипломатије, каже да питање српског православног наслеђа уопште неће бити отворено у бриселском дијалогу, јер је оно разматрано у Бечу током преговора које је, у име УН, водио Марти Ахтисари. У време када сте са Слободаном Самарџићем водили преговарачки тим Београда Србија је одбацила Ахтисаријев план. Зашто онда Сељими то тврди?
Не само да је Србија одбацила Ахтисаријев план, него је од почетка до краја бечких преговора заступала став да је заштита српског верског и културног наслеђа на Косову и Метохији једна од надлежности коју Република Србија задржава за себе, потпуно супротно ономе што је предвиђао Ахтисари. Тако смо, рецимо, тражили да петнаестак најважнијих манастира, цркава и споменика искључиво и трајно обезбеђују међународне војне снаге заједно с нашим полицијским особљем, које би се вратило у покрајину у складу с Резолуцијом 1244 СБ УН. Поред овога, у својим амандманима смо предвидели да се за заштиту свих српских цркава, манастира и споменика на КиМ брине посебан савет, у којем би предстaвници СПЦ и Владе Србије имали „јасну већину” у односу на међународне и приштинске представнике, као што смо и у низу других тачака предложили боља решења за СПЦ од оних у Ахисаријевом плану. Сељими то врло добро зна, и управо зато лажно представља ствари.
Како то мислите?
Извештај нашег преговарачког тима на бечким преговорима једногласно је усвојен у Народној скупштини и потврђен посебном Резолуцијом 25. јула 2007. Колико знам, Народна скупштина после тога о овим питањима није расправљала и ти ставови о заштити српског верског и културног наслеђа на КиМ и данас су на снази. За владу у Приштини, напротив, судећи по нацрту „Националне стратегије за културно наслеђе 2015–2025” (датираном септембра 2015 и доступном на њеном сајту), српско верско и културно наслеђе на КиМ уопште не постоји. У том се жалосном тексту говори само о „косовском културном наслеђу”, као да Срба и православне вере на Косову никада није ни било.
Ипак, Сељими и други приштински функционери, као и британски шеф дипломатије Филип Хамонд, тврде да би уласком Косова у Унеско српско верско и културно наслеђе било заштићеније него данас.
Да би се нечије верско и културно наслеђе штитило, оно најпре мора да буде признато као такво, а тога код Албанаца на КиМ нема, ни међу елитом ни међу масом. Оно што Сељими и други приштински функционери говоре у Београду или у Паризу ствар је тренутне тактике, а не уверења. Да није тако, зар не би за протеклих 15 година неко у Приштини недвосмислено осудио варварско уништавање српских цркава, манастира и гробаља 1999, 2004, па и касније?
Судећи по догађајима ове недеље, чини се да је питање Косова опет на прекретници. Може ли се данас уопште још говорити о политици „И ЕУ и Косово”, за коју сте ви још 2007. оценили да је – промашена?
Србија је ту политику стварно напустила 2010. када се одрекла разматрања косовског питања под окриљем УН. То је био једини оквир у којем смо могли да се надамо компромисном решењу статусног питања. Уместо тога, Србија је пристала на „посредништво” ЕУ, које јој није донело ништа осим тешких уступака и још тежих нових захтева.
Ви, дакле, сматрате да „политика савезништва са Западом” коју води данашња Србија бар што се тиче Косова није успела. Али, има ли уопште сврхе водити неку другу спољну политику?
Тренутно није реч о томе може ли се водити друга политика осим проевропске него о томе на који начин Србија данас води ту политику. Ниједној земљи која је примљена у ЕУ нису постављани захтеви какви се последњих година постављају нама, од захтева за фактичким пристанком на сецесију дела територије до захтева за „променом свести”, и зато мислим да се Србија данас налази пред јасним политичким избором.
На какав избор мислите?
Кампања западних земаља да Косово буде примљено у Унеско показује да Србија својом политиком ни минимално није променила став Запада према косовском питању. Шта би се десило ако би српска власт сутра рекла да, ради „отварања поглавља” и „европског пута”, не жели да се одрекне суверенитета над симболима сопственог трајања кроз векове – Пећком патријаршијом, Грачаницом и Дечанима, и данас живим средиштима православне вере? Да ли би западне силе и тада наставиле да подржавају план косовских Албанаца да отму целокупну српску имовину у покрајини и ставе под своју власт српске средњовековне цркве и манастире (да би их потом укњижили као „косовско културно наслеђе”) или би, ипак, рекле својим клијентима да су можда претерали?
Али, зар то не би наишло на огорчену критику бар дела јавног мњења у земљи и хладно одбацивање на Западу?
Тај део јавног мњења је гласан, али је по укупном политичком утицају врло ограниченог домета, док се западне силе, као и све државе, руководе само сопственим интересима. Зашто би одбијање Србије да се одрекне суверенитета над својим светињама и своје имовине на КиМ било мање успешно него одбијање не много моћних чланица ЕУ да приме на десетине хиљада избеглица које су им били наменили Берлин и Брисел?
Србија је ипак изван ЕУ, оне су унутра...
То није тако очигледна предност, јер чланице ЕУ могу да буду прегласане, за разлику од земље кандидата.
Па зашто онда човек може стећи утисак да је ЕУ свемоћна у Србији?
Утицај ЕУ у Србији много мање почива на њеној популарности у бирачком телу, а много више на уверењу политичке елите да је неопходно створити добро мишљење о нама у Бриселу. ЕУ „влада” у Србији зато што српски политичари стално чекају да их најзад огреје сунце разумевања из Брисела, и то је све. С политиком какву ЕУ доследно води према Србији, тешко је поверовати да ће се то чекање бесконачно наставити.
Како вам данас изгледа Европа, после велике економске кризе, грчке финансијске кризе, украјинске кризе, мигрантске кризе...? Може ли ЕУ опстати после свих тих криза?
У неком облику ЕУ ће врло вероватно постојати и за 10 до 20 година, али како ће тада изгледати прилично је отворено питање. У самој Европи сви се слажу да, због далеко нестабилнијих економских и политичких прилика после 2008, ЕУ мора ући у озбиљан процес институционалних реформи. Јасно је да ће и сам тај процес, комбинован с избегличком кризом огромних размера и другим изворима финансијске односно политичке нестабилности (презадуженост многих земаља ЕУ, украјинска криза, каталонски сепаратизам, итд.), драстично успорити, па и потпуно одложити проширење ЕУ новим чланицама.
Шта ова ситуација значи за Србију?
Она није толико неповољна колико можда у први мах изгледа. Суочен с неприхватљивим захтевима из Брисела, наш државни врх не би требало да реагује као да је пред приликом која се не сме пропустити. И да Србија данас учини све што се од ње тражи, или у неком будућем тренутку све што ће се тада тражити, њој ће се једино рећи да је то „корак у добром правцу” и да само тако настави – Брисел није давао никаква јемства ни земљама којима је био много наклоњенији него Србији. То отвара простор да и Србија са своје стране каже шта она може, а шта не може да учини, шта је за њу прихватљиво под одређеним условима, а шта потпуно искључено.
Зар се Србија не би тиме нашла у још горем положају него данас?
Зашто? Србија има одличне односе, боље него у време ДС-а, с Русијом и Кином, које нам и данас пружају пуну подршку око Косова, и има много могућности да с њима појача економску сарадњу, која се и сада добро развија. Што се тиче ЕУ, данас је, због избегличке кризе, Србија можда потребнија њој него она Србији. Ако се на уверљив начин изнесу наши услови и буде јасно да Србија неће од њих тек тако одустати, и у Бриселу ће се неко запитати да ли је стварно интерес ЕУ на Балкану да подржава до краја све захтеве косовских Албанаца. У сваком случају, после рђавог искуства са Западом последњих дана (у Паризу с Унеском, у Бриселу с предигром преговора), Србији је најбоље да још једном размотри своје опције. За сваку разумну власт, једино сопствена земља нема алтернативу: и стварна а поготову нејасна савезништва увек су подложна ревизији.
Када то кажете, на шта тачно мислите?
Цивилизацијске, културне и моралне вредности којима једна нација себе дефинише старије су од политичких циљева као што је улазак у ЕУ. У ЕУ гледају на Србију као на празан лист папира по којем њени политичари и експерти треба да испишу нов систем вредности за нас, укључујући одрицање од КиМ и прихватање да су и вековна средишта српске вере и културе у ствари део „косовског културног наслеђа”. Ако је то цена „отварања поглавља”, не мислим да је треба платити. Али, криза ЕУ дала је шансу и мањим земљама као што су Мађарска и Чешка Република да буду чланице ЕУ, не одричући се притом својих виталних интереса. Србија треба да има у виду и ту могућност, као што не сме да заборави да су и Европа и она сама постојале много пре ЕУ.
Недавно сте казали да је „фатална заблуда свих српских лидера у последњих четврт века што нису изградили механизам који би им омогућио да најважније одлуке не доносе потпуно сами”...
Мала земља као што је Србија, суочена у нестабилним временима с многим спољним опасностима, морала би да има развијен механизам интелектуалне процене и колективног разматрања кључних алтернатива у државној политици, од економске и социјалне проблематике до војних и спољнополитичких питања. Ми такав механизам немамо и у последњих четврт века цена коју смо за то платили била је огромна. Тек када га будемо имали, моћи ћемо као друштво да кажемо да конце своје судбине држимо у својим рукама.
Веома цените српску интелектуалну и књижевну елиту с почетка 20. века, којом сте се и посебно бавили у својим књигама, пишући о њеном либералном индивидуализму и о поезији Милана Ракића. Какав је био значај те елите у ондашњој Србији у поређењу с данашњим временом?
То је вероватно било једино време у новијој српској историји када су политичку и интелектуалну елиту добрим делом чинили исти људи и када је управо зато, наравно на начин оног доба, постојао механизам о којем сам малочас говорио. Мислим да и ту треба тражити један од узрока спољнополитичких успеха Србије у том раздобљу, који су крунисани стварањем Балканског савеза и победом у Балканским ратовима.
