Из "Листова на ветру" Мирослава Тодоровића
 |
| Фотографија Г-ђе Наде Шешун - Кладурово - Кршка Река, крај лета 2015. |
„Чему понављати туђе мисли? Да ли зато што у њима налазимо потврду својих? Или зато што нам представљају откровење?
Свеједно. Вреди их понављати. Чак и ако су познате нама или другима. Ако ни због чега другог, а оно зарад спаса од заборава“.
Ж. Павловић
11.мај 2015.
Клопарање градског живота. У Галерији Нишког културног центра задњи дан Изложбе Имагинарни портрети Драгише Обрадовића. Идем од портрета до портрета. Мотрим. У каталогу есеј Драгишин „О стварном и имагинарном“. Код Зоне 2 срећем сликара Дају. Разговарамо о Драгишиној изложби… Каже да је добио на дар књигу прича од Л.
Личне исповести које се тичу само аутора. Ето, лична књижевност, вели. Лична, коме потребна? Договарамо се да сутра идем код њега у атеље. Ж. Н. јавља телефоном да је примио моју збирку песама „Грчка свеска“. Разговараће, видеће, не одлучује сам.
Јавио се Миладин Ћулафић. Тражи текстове из „Политике“.
Пролази ми поподне у лутању по Гуглу.
Градски живот. Рачуни. Лукић је на Радан планини (Благо Теби, Лукићу!). Димитријевић јавља да су ми доделили Награду Песничка хрисовуља. Лукић је добио одличје „Раваничанин“. Са улице допире брундање аутомобила. Редигујем текст о Љубишиној књизи (Љубиша Р. Митровић: Брегалничке кише). Доста тога треба исправити у поговорном тексту. Са Бубња допире мирис расцветалог багрема што ме радује. (.......)
__________
=извор: одабрани одломак из рукописа, пристигло 20. 09.15. Из пропратне белешке аутора уз ову пошиљку:
Драги Мир(ко)ославе, са жељом да те ова јав нађе у добру срдачно Вас поздрављам, а Госпођи желим да преброди тегобе... Данас у 16 ће у УКС бити промоција шумадијских метафора па и моје збирке у њиховом издању. Не долазим јер ми је Душан јуче јавио да није сигуран да ли ће књиге бити завршене, итд. Итд. И сам сам у неким невољама, операцију катаракте су ми заказали за 19. децембар 2016. А стање у болничким амбулантама би могао да опише Достојевски, ја се чудим и питам зашто је све оволико пропало? Шаљем ти ове Листове на увид.
И надам да ће бити боље.
Ваш МирОСлав
_________________________
ЛеЗ 0003061
***
Живети није лако ни мраву у мравињаку ни птици на грани, а камоли човеку уметнику у овом сложеном и тзврдом свету.
*
У кућном уређају старијих домаћинстава у Централној Европи (на пример Загреб, Љубљана) наилазимо често на предмете из XIX века који су карактеристични за тадашња схватања и људских потреба и живота уопште, па и уметности.
На пример - извините ! - у нужнику једне старије зграде у Љубљани можете видети "шољу" која је од порцелана украшеног сецесионистичким орнаментима ирисовог лишћа и цвета. А марка те "шоље", израђене у облику цветне чаше, зове се Тriton Vase.
Дакле, употребљена је и уметност и митологија да би се улепшла и маскирала стварна употреба тога предмета.Види се тежња да се физиолошке потребе и све оно што им служи покрију велом "уметности" и "духовног" живота,па ма и по цену нецелисходности и уз ризико да се буде прилично смешан. То исто се запажа код многих других предмета, у кухињи или другим споредним просторијама.
Тек од почетка XX века наовамо људи стичу смелост да се код производње свих таквих предмета руководе једино целисходношћу и да ноћна посуда, на пример, не мора личити на чашку цвета ни бити маскирана ружама и лалама,него да може, глатка и бела, бити само оно што је. Тако и у свему осталом.
*
Или можда мислите да је лако и весело живети са десетином књига које си некад написао,као са десет авети, или са једном или две које ћеш можда још написати, а можда и нећеш, али које ти пију крв и заклањају видик.
(...)
*
На махове јасно видим пространа подручја светлих људских особина и односа, која не само што нису обрађена у оном што сам ја у животу написао него су слабије и ређе посећивана од наших писаца уопште. Подручје велике, стрпљиве и несебичне љубави. Подручје пријатељства, другарства које не броји жртве и не очекује награде ни признања. И не помишља на то. - А све то постоји у животу око нас и све то ми сусрећемо и посматрамо врло често, ако не у непрекинутим али свакако у великим површинама. Мђутим, писци се готово по правилу обраћају оној тамној страни живота, говоре о њој и сликају њу.
Тако сви остајемо дужни бољим и лепшим странама човека и друштва. али изгледа да је тако, мање или више, увек и свуда било, и да тако мора бити.
*
После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго.
*
Он је имао особине једног уметника. Управо, било је овако: имао је све мане и слабости које обично прате уметничке природе,као сенка светлост, али није имао ни духа ни стваралачког дара ни способности да ишта уметнички замисли и оствари. Тако је настао чудан парадокс. Он је био у исто време и близак уметности и без икакве везе са њом.
*
Мислио сам живо и много о свету, о људима и питањима која пред њима искрсавају, али сам се добро чувао да све своје мисли окивам у речи и бацам на хартију. можда се само нисам у довољној мери чувао.
Писац треба да се креће тако да се никад не приближи граници својих моћи, а још мање да удари о њу. Па ипак, сви грешимо у томе...
(...)
*
Никад није озбиљније ни помишљао да води дневник. Још од најранијих година то му је одувек изгледало јалов и помало недостојан посао. Притврдити своје доживљаје на хартији, значило је за њега увек имањивати их, сасушити, изгубити њихову суштину заувек. То му је увек личило на покушај да се вештачки изигра и осујети важна и тешка функција заборава, која аје неопходна за правилан рад духа и наше духовно здравље. Дневник је покушај да се заобиђе смрт и нестанак, и у бескрај продужи живот духовно и физички завршеног и онемоћалог ћовека. Мемоари су још гори...
= Иво Андрић, Из "Знакова поред пута", стр. о писцу и за писца.
_____________
Да ту станемо. Андрић је често у праву. Што се тиче неких истина и о животу, и истине о писцима, дневницима и мемоарима. У гимназији нисам водио дневнике (иако је то била обавеза, коју нам је "прописала" професорка књижевности, тражећи крајем првог полугодишта да јој доносимо свеске "дневника" на преглед), тј. налазио сам начине да то изврдавам, али сам касније, као студент, почео да их водим, (зашто? откуд знам? Можда су баш Андрић - aко не и Рилке - "криви" ; Андрић директније и више, јер у то време није била доступна, није се могла набавити његова младалачка књига EX PONTO, па сам је у једној од библиотека преписивао за себе у посебну свеску, и тако почињао белешкарити), и чинио сам то годинама, све скоро до краја минулог века, па се временом накупило неколико метара дужних исписаних свесака различитих формата, обима. Те свеске сам одлагао у једну од соба, тамо на селу где су ми живели родитељи (у собу у којој сам се родио), и нисам се томе враћао све до оне године, још је покојна мајка била жива, када су мишеви, привучени воћем, оним најбољим примерцима која је она ту чувала за своју децу и унуке, кад наврате, а све смо ређе навраћали, прионули на нешто што само на први поглед изгледа као непроцењива штета. Мишеви су, створили своју колонију, у једном од ормана, која је мајка донела као мираз у своје време, гнездашца од папирне плеве коју су сами стварали, претварајући реченице и записе мојих дневника у нешто друго....Није лако ни написати, ни чувати написано, а тек - публиковати, штампати понешто од свега тога...
Почетком септембра стиже ми подебела књижурина (неколико килограма!) (најновији број УНУСА МУНДУСА 49-50/ 2015, на скоро 700 страна А4 формата!). Прелиставајући је у аутобусу (где сам најчешће током овог лета, на релацији Лабудово Брдо, Прва хируршка или Онколошка клиника) покушавао сам да читам, али... некако се књижурина опирала, и својом физичком тежином, и другим тврдоглавим својствима. Зашто не одштампаше двоколонално, било би и згодније за читање и прегледније? "Стало" би чак 1400 страна стварног текста? Прелиставао сам ту књижурину с краја (од 510 стр. , од "Листова на ветру" М. Тодоровића). Те дневничке записе морао би да редигује, не улепша, не то, уредник који не би штедео овог писца у напону. - Ево како почиње нови, 21. век за споменутог писца - летом, старим листовима, Птицом Тодоровом... ( 11. јул 2000. / У рано јутро први сам посетилац галерије Модерне уметности у Будви. Изложба "Ја сам Тодор". Од службенице добијам на дар каталог. То ми је награда као првом посетиоцу. Иначе наплаћујемо по 1. ДМ -каже. / У прозору горње сале - галерије заштићена капцима прозора свила је гнездо голубица. Угледах ту "слику". голубица је хранила младе. Свилаве главе отворених кљунова. И бели голуб са црним пегама, као да су допуњавали Тодорове слике и цртеже. Жива слика, а испод је изложена слика - Птица Тодорова, са живим гнездом понад...)
И живети и писати и објављивати - није лако. Андрић је дао аргументе, која потврђује на сваком кораку стварност у којој дишемо на шкрге...
(Београд, средином септембра 2015) Б. Т.
_____________
ЛеЗ 0003043
***
Живети није лако ни мраву у мравињаку ни птици на грани, а камоли човеку уметнику у овом сложеном и тзврдом свету.
*
У кућном уређају старијих домаћинстава у Централној Европи (на пример Загреб, Љубљана) наилазимо често на предмете из XIX века који су карактеристични за тадашња схватања и људских потреба и живота уопште, па и уметности.
На пример - извините ! - у нужнику једне старије зграде у Љубљани можете видети "шољу" која је од порцелана украшеног сецесионистичким орнаментима ирисовог лишћа и цвета. А марка те "шоље", израђене у облику цветне чаше, зове се Тriton Vase.
Дакле, употребљена је и уметност и митологија да би се улепшла и маскирала стварна употреба тога предмета.Види се тежња да се физиолошке потребе и све оно што им служи покрију велом "уметности" и "духовног" живота,па ма и по цену нецелисходности и уз ризико да се буде прилично смешан. То исто се запажа код многих других предмета, у кухињи или другим споредним просторијама.
Тек од почетка XX века наовамо људи стичу смелост да се код производње свих таквих предмета руководе једино целисходношћу и да ноћна посуда, на пример, не мора личити на чашку цвета ни бити маскирана ружама и лалама,него да може, глатка и бела, бити само оно што је. Тако и у свему осталом.
*
Или можда мислите да је лако и весело живети са десетином књига које си некад написао,као са десет авети, или са једном или две које ћеш можда још написати, а можда и нећеш, али које ти пију крв и заклањају видик.
(...)
*
На махове јасно видим пространа подручја светлих људских особина и односа, која не само што нису обрађена у оном што сам ја у животу написао него су слабије и ређе посећивана од наших писаца уопште. Подручје велике, стрпљиве и несебичне љубави. Подручје пријатељства, другарства које не броји жртве и не очекује награде ни признања. И не помишља на то. - А све то постоји у животу око нас и све то ми сусрећемо и посматрамо врло често, ако не у непрекинутим али свакако у великим површинама. Мђутим, писци се готово по правилу обраћају оној тамној страни живота, говоре о њој и сликају њу.
Тако сви остајемо дужни бољим и лепшим странама човека и друштва. али изгледа да је тако, мање или више, увек и свуда било, и да тако мора бити.
*
После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго.
*
Он је имао особине једног уметника. Управо, било је овако: имао је све мане и слабости које обично прате уметничке природе,као сенка светлост, али није имао ни духа ни стваралачког дара ни способности да ишта уметнички замисли и оствари. Тако је настао чудан парадокс. Он је био у исто време и близак уметности и без икакве везе са њом.
*
Мислио сам живо и много о свету, о људима и питањима која пред њима искрсавају, али сам се добро чувао да све своје мисли окивам у речи и бацам на хартију. можда се само нисам у довољној мери чувао.
Писац треба да се креће тако да се никад не приближи граници својих моћи, а још мање да удари о њу. Па ипак, сви грешимо у томе...
(...)
*
Никад није озбиљније ни помишљао да води дневник. Још од најранијих година то му је одувек изгледало јалов и помало недостојан посао. Притврдити своје доживљаје на хартији, значило је за њега увек имањивати их, сасушити, изгубити њихову суштину заувек. То му је увек личило на покушај да се вештачки изигра и осујети важна и тешка функција заборава, која аје неопходна за правилан рад духа и наше духовно здравље. Дневник је покушај да се заобиђе смрт и нестанак, и у бескрај продужи живот духовно и физички завршеног и онемоћалог ћовека. Мемоари су још гори...
= Иво Андрић, Из "Знакова поред пута", стр. о писцу и за писца.
_____________
Да ту станемо. Андрић је често у праву. Што се тиче неких истина и о животу, и истине о писцима, дневницима и мемоарима. У гимназији нисам водио дневнике (иако је то била обавеза, коју нам је "прописала" професорка књижевности, тражећи крајем првог полугодишта да јој доносимо свеске "дневника" на преглед), тј. налазио сам начине да то изврдавам, али сам касније, као студент, почео да их водим, (зашто? откуд знам? Можда су баш Андрић - aко не и Рилке - "криви" ; Андрић директније и више, јер у то време није била доступна, није се могла набавити његова младалачка књига EX PONTO, па сам је у једној од библиотека преписивао за себе у посебну свеску, и тако почињао белешкарити), и чинио сам то годинама, све скоро до краја минулог века, па се временом накупило неколико метара дужних исписаних свесака различитих формата, обима. Те свеске сам одлагао у једну од соба, тамо на селу где су ми живели родитељи (у собу у којој сам се родио), и нисам се томе враћао све до оне године, још је покојна мајка била жива, када су мишеви, привучени воћем, оним најбољим примерцима која је она ту чувала за своју децу и унуке, кад наврате, а све смо ређе навраћали, прионули на нешто што само на први поглед изгледа као непроцењива штета. Мишеви су, створили своју колонију, у једном од ормана, која је мајка донела као мираз у своје време, гнездашца од папирне плеве коју су сами стварали, претварајући реченице и записе мојих дневника у нешто друго....Није лако ни написати, ни чувати написано, а тек - публиковати, штампати понешто од свега тога...
Почетком септембра стиже ми подебела књижурина (неколико килограма!) (најновији број УНУСА МУНДУСА 49-50/ 2015, на скоро 700 страна А4 формата!). Прелиставајући је у аутобусу (где сам најчешће током овог лета, на релацији Лабудово Брдо, Прва хируршка или Онколошка клиника) покушавао сам да читам, али... некако се књижурина опирала, и својом физичком тежином, и другим тврдоглавим својствима. Зашто не одштампаше двоколонално, било би и згодније за читање и прегледније? "Стало" би чак 1400 страна стварног текста? Прелиставао сам ту књижурину с краја (од 510 стр. , од "Листова на ветру" М. Тодоровића). Те дневничке записе морао би да редигује, не улепша, не то, уредник који не би штедео овог писца у напону. - Ево како почиње нови, 21. век за споменутог писца - летом, старим листовима, Птицом Тодоровом... ( 11. јул 2000. / У рано јутро први сам посетилац галерије Модерне уметности у Будви. Изложба "Ја сам Тодор". Од службенице добијам на дар каталог. То ми је награда као првом посетиоцу. Иначе наплаћујемо по 1. ДМ -каже. / У прозору горње сале - галерије заштићена капцима прозора свила је гнездо голубица. Угледах ту "слику". голубица је хранила младе. Свилаве главе отворених кљунова. И бели голуб са црним пегама, као да су допуњавали Тодорове слике и цртеже. Жива слика, а испод је изложена слика - Птица Тодорова, са живим гнездом понад...)
И живети и писати и објављивати - није лако. Андрић је дао аргументе, која потврђује на сваком кораку стварност у којој дишемо на шкрге...
(Београд, средином септембра 2015) Б. Т.
_____________
ЛеЗ 0003043
Нема коментара:
Постави коментар