Берући, као и моји преци, злато.. / Б. Тукадруз

...Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној  и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи  оцртава се на Небу у сутон. Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу - мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе...Проверите. Постоји трећа димензија; постоје тродимензионалне слике, али их не може свако видети...Пробајте...

Снимак Су. Танасковић: са пута по Источној Србији...

Одрастао сам у живописним крајевима, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој  је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним  љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда  био је дубок вир, наша плажа...Ту се најинтезивније одвијао живот  првих мојих двадесет година...Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и  ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода  прокључала на високим летњим температурама, него злато. Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину...          

            Сви људи, сви које сам познавао тамо, више нису тамо. Већина се преселила на гробље. Мишљеновац који сам ја упамтио, лежи сахрањен на гробљу...Мајка моје мајке - баба Мица - сахрањена је, пошто више није било слободног  простора на гробљу, у  свом винограду - калему : покрај гробља. Сахрањена је у 73. години. Сазнао сам за њену сахрану накнадно . Исто тако је било и са прабабом Џаном : јавили су ми, тек кад су је сахранили...У тај виноград ме је, мој ујак, као дечака, често водио да беремо сочне гроздове. Око Божића 2002. године више није било ни трага од винограда - калема. Само снег, блештав снег скоро до колена, и

„Четврта димензија“, први роман Оливере Доклестић

Ауторка Оливера Доклестић

Недавно је из штампе изашао роман  првенац Оливере Доклестић ( „Арс либри“, Београд 2011.), књижевнице из Херцег Новог, која  је до сада  објавила три збирке приповедака, есеја и  поезије...

Снажном нарацијом, спајањем историјских чињеница, митова и легенди, роман „Четврта димензија“ води читаоца кроз простор загонетног и занимљивог базена тзв. Великог мора, Средоземља, у колевке старих култура, међу Феничане, Картагињане, Грке и Римљане, до Јадранског мора и залива Боке Которске. Време, о коме се у роману говори, чине четири временска хоризонта: доба оснивања Картагине и њене краљице Дидо, доба Римљана, стотинак година прије нове ере, крај 8. века, време сјајне славе, по поморству и трговини, чувеног малог бокељског града Пераста; док је четврти фронт смештен у данашње доба, са главним јунаком романа, инжењером геологије, који уместо снажних љубавних заноса доживљава саобраћајни удес у Тунису.

Користећи временске фронтове, „Четврта димензија“ је потрага за

Иконостас Саборне цркве у Београду / Боба Кнежевић

Шоле у свом елементу. Слика са Радана, с. Ивање.
Колекција "60 Шолетових слика"

Иконостас Саборне цркве у Београду ©

Закон о заштити (баштине) јесте право да се поверена ствар

користи и убирају плодови уз поштовање суштине ствари.

(Зборник грађанских права / Цар Јустинијан – 533. година)

Иконостас.

Олтарска преграда.

Историчари уметности кажу: “скуп  уметничких дела”.

Верујући их исправљају: “Иконостас је јављање Светих и ангела, толико могућих чуда на једном месту”.

Познаваоци би рекли: “Дели олтар од наоса”.

Верујући кажу: “То је су два света, видиви и невидиви, материјални и духовни”.

Саборна црква.

Митрополит Петар освештава цркву.

Осми је новембар 1845. године. Храмовна слава – Сабор Светог архангела Михаила.

Царске двери.

Разгрнута катапетазма.

Отворена врата и пред њима Карађорђев син Александар са својом Персидом.

ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВОЛУЈИ

Паун Ес Дурлић

Iginatu (Игњатијев дан)
              То је дан на крају божичног поста, пада 2. јануара. 
              Тог дана је свињокољ, припрема за велики празник. У слободном времену се не ради ништа, никакви послови, јер се сматра да ко ради на тај дан, биће непожељан свима и свако ће га мрзети.
              На један до два дана после Игњата почињу Joĭmariśi - Жојмариши. У Волуји су се људи мање маскирали јер је село раштркано, али их је више било у суседним селима, Дубокој и Нересници.
              Са Жојмаришима су плашили женску децу, да им скрате игру и уче што пре да преду вуну, плашећи их да ко нема одређену количину предива Жојмариши ће им изгорити руке и остаће без њих (Жојмариши су носили упаљену посуду са катраном за ту сврху, па и на дан Ажуна, последње вече).
      Видети више:
http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?PHPSESSID=4b666d31df010ce7cc48fcacd6b4d08e&topic=264.msg797#msg797

Prepiska sa Crnjanskim

Umetničke fotogrfaije Ivana Lukića, april 2010.

KOMENTARI PISAMA NEVIDLJIVOG PESNIKA

(Stevan Raičković, FASCIKLA, POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), Tiski cvet, Novi Sad, 2010.)
Ovih dana u ruke čitalaca je dospela posthumno objavljena, jedina za života «nedovršena knjiga» pesnika Stevana Raičkovića (1928-2007), koju je, pod naslovom FASCIKLA,POSLEDNJA (Prepiska sa Crnjanskim), za štampu priredio Miraslav Maksimović, a objavio Tiski cvet Sime Matića

Krstovi Zlatomira Stevića

U nedovršenom hramu Vaznesenja gospodnjeg u selu Mišljenovcu kod Kučeva

osveštani krstovi Darovi Zlatomira, bravara iz Švajcarske, crkvi u rodnom kraju

KUČEVO - U nedovršenoj crkvi Vaznesenja gospodnjeg u Mišljenovcu kod Kučeva vladika braničevski Ignjatije prekjuče je osveštao krstove, poklon bravara Zlatomira Stevića (46), rodom iz susednog sela Srpci. Stević je krstove sam izradio, u radionici u Švajcarskoj, po odobrenju vlasnika fabrike kod San Galena, u kojoj je već 19 godina zaposlen. Veći krst, visine 1,90 metara, biće postavljen na centralnu kupolu, a manji, visine 1,70 metara, na crkveni zvonik. Izrađeni su od nerđajućeg čelika, teški po 50 kilograma, a njihova vrednost je oko 3.500 evra.
Ova donacija samo je jedna od mnogih, kojima Stević već godinama pomaže svoj rodni kraj.
- Do sada sam poklonio pet krstova crkvi u Ševici, sanitetska vozila za domove zdravlja u Petrovcu na Mlavi i Kučevu, kome sam poklonio i EKG aparat, a 10.000 švajcarskih franaka uplatio sam za porodice policajaca nastradalih na Kosmetu. Dve godine finansirao sam rad FK "Homolje" iz Kučeva, a sada pomažem da se asfaltiraju ulice u mom rodnom selu - rekao nam je Stević, koji u Švajcarskoj živi sa suprugom Goricom, ćerkama Suzanom i LJubinom, LJubininim suprugom Momirom Đurićem i njihovom tek rođenom bebom Katarinom.
- Izgradnja crkve u Mišljenovcu započeta je 1999. godine, po nacrtu Krste Nikolića iz Požarevca, i još uvek je nedovršena. Predstoji nam njeno pokrivanje, izrada fasade i ikonostasa, kao i nabavka i postavljanje crkvenog zvona - rekao je jerej Marko Mitrović. Parohiji Mišljenovac pripadaju i Mustapić, Vuković i Srpci, tako da završetak crkve iščekuju i meštani ovih naselja.

D. Novković*

Izvor: GLAS javnosti, četvrtak, 10. 08 2006

Posveta.Japanski drvorez, srpska književnost, Tajna beogradskog čoveka / Bela Tukadruz

Svaka ptica leti jatu svome. Mrtva Srbija mrtvoj Srbiji, živa Srbija živoj Srbiji; čovek napornog stvaralačkog života ćoveku koji cepa panjeve sa mnogo čvorova. Ova knjiga je posvećena kolegi, knjižvnom istraživaču, samopregornom bibliofilu, koga sam u studentskim danima zapamtio u mračnom tunelu od knjiga, koje su mnogi savremenici, kratke pameti i još kraćeg obrazovanja zaboravili. On je znao, osećao sam, sigurnije od mnogih drugih iz naše generacije tajnu beogradskog čoveka, iako sam nije rođen u Beogradu : vodio je naporni duhovni život, na koji je po svome duhovnom organizmu neraskidivo naviknut od najranijih dana, stvaralački život koji je u velikom napetom luku išao od ideje u sebi do njenog ostvarenja u sebi. Ne znam kako i zašto smo prestali da se viđamo; međutim, put nas i sudbina nisu poveli u različitim pravcima. Možda smo, poslednjih godina, u zamoru ili u lutanju, napuštali borbeni agonični životni stav beogradskog čoveka, pokušavajući da budemo "praktični" u jednom svetu koji nas je okruživao i koji je duboko oboleo od bolesti beznapornog života; ali nikada nismo porekli potrebu da radimo pod punom odgovornošću. Rečeno je : Pune odgovornosti nema tamo gde se ne savetujemo s mrtvima. Živi malo znaju od dublje mudrosti.
On je to znao. Tu školu odgovornosti, strpljivo je i godinama izučavao, i osnovnu i visoku. Šteta da nije ostao na Filološkom fakultetu, ali on za to nije kriv; bio bih mirniji jer bih znao da bi majstorski učio one koji dolaze kako se postiže osećanje odgovornosti, kako se može jedino biti odgovoran, kako se sme i mora biti do kraja odgovoran. Jer dobre su, i divne tradicije te škole. Ovaj čovek verujem, oseća u kom je znaku preobražaj i obnova beogradskog čoveka. Zato što znam koliko ga boli laž i poraz i napuštanje onih slobodarskih i kulturnih tradicija pretkumanovskih inteleketualaca, zato što živi i radi pod punom odgovornošću, zato što je jak čovek, iznutra jedinstveno izgrađen, posvećujem mu ovu knjigu, svoju trideset i sedmu knjigu - radi podrške, podsticaja... Svaka ptica leti jatu svome...

U Beogradu, 7. marta 2002. Miroslav LUKIĆ

Miroslav Lukić, Japanski drvorez

Beograd, 2002, Mobarov institut;Zavetine, 100 str.

str. 5