Svaka ptica leti jatu svome. Mrtva Srbija mrtvoj Srbiji, živa Srbija živoj Srbiji; čovek napornog stvaralačkog života ćoveku koji cepa panjeve sa mnogo čvorova. Ova knjiga je posvećena kolegi, knjižvnom istraživaču, samopregornom bibliofilu, koga sam u studentskim danima zapamtio u mračnom tunelu od knjiga, koje su mnogi savremenici, kratke pameti i još kraćeg obrazovanja zaboravili. On je znao, osećao sam, sigurnije od mnogih drugih iz naše generacije tajnu beogradskog čoveka, iako sam nije rođen u Beogradu : vodio je naporni duhovni život, na koji je po svome duhovnom organizmu neraskidivo naviknut od najranijih dana, stvaralački život koji je u velikom napetom luku išao od ideje u sebi do njenog ostvarenja u sebi. Ne znam kako i zašto smo prestali da se viđamo; međutim, put nas i sudbina nisu poveli u različitim pravcima. Možda smo, poslednjih godina, u zamoru ili u lutanju, napuštali borbeni agonični životni stav beogradskog čoveka, pokušavajući da budemo "praktični" u jednom svetu koji nas je okruživao i koji je duboko oboleo od bolesti beznapornog života; ali nikada nismo porekli potrebu da radimo pod punom odgovornošću. Rečeno je : Pune odgovornosti nema tamo gde se ne savetujemo s mrtvima. Živi malo znaju od dublje mudrosti.
On je to znao. Tu školu odgovornosti, strpljivo je i godinama izučavao, i osnovnu i visoku. Šteta da nije ostao na Filološkom fakultetu, ali on za to nije kriv; bio bih mirniji jer bih znao da bi majstorski učio one koji dolaze kako se postiže osećanje odgovornosti, kako se može jedino biti odgovoran, kako se sme i mora biti do kraja odgovoran. Jer dobre su, i divne tradicije te škole. Ovaj čovek verujem, oseća u kom je znaku preobražaj i obnova beogradskog čoveka. Zato što znam koliko ga boli laž i poraz i napuštanje onih slobodarskih i kulturnih tradicija pretkumanovskih inteleketualaca, zato što živi i radi pod punom odgovornošću, zato što je jak čovek, iznutra jedinstveno izgrađen, posvećujem mu ovu knjigu, svoju trideset i sedmu knjigu - radi podrške, podsticaja... Svaka ptica leti jatu svome...
On je to znao. Tu školu odgovornosti, strpljivo je i godinama izučavao, i osnovnu i visoku. Šteta da nije ostao na Filološkom fakultetu, ali on za to nije kriv; bio bih mirniji jer bih znao da bi majstorski učio one koji dolaze kako se postiže osećanje odgovornosti, kako se može jedino biti odgovoran, kako se sme i mora biti do kraja odgovoran. Jer dobre su, i divne tradicije te škole. Ovaj čovek verujem, oseća u kom je znaku preobražaj i obnova beogradskog čoveka. Zato što znam koliko ga boli laž i poraz i napuštanje onih slobodarskih i kulturnih tradicija pretkumanovskih inteleketualaca, zato što živi i radi pod punom odgovornošću, zato što je jak čovek, iznutra jedinstveno izgrađen, posvećujem mu ovu knjigu, svoju trideset i sedmu knjigu - radi podrške, podsticaja... Svaka ptica leti jatu svome...
U Beogradu, 7. marta 2002. Miroslav LUKIĆ
Beograd, 2002, Mobarov institut;Zavetine, 100 str.
str. 5
Нема коментара:
Постави коментар