Величина малих разлика

Оно, што је некада за нас било најважније, салаш у Лакомици, - нека врста епицентра, и раја, то је постало нешто друго данас: брдо, ни седамсто метара јужније, најкраћим правцем, тзв. змијским путем. Змијски пут је ишао преко наше баште у Бари. Кад наиђу велике воде, мутне, змије беже са реке  на брдо; кад су велике суше, змије од зоре гмижу са брда према реци. Неке ствари нисмо запажали као деца, дечаци, младићи. Кад би после купања у виру, огладнели, прилазили сламнатом крову салаша, који је био наша успутна башта са слатким дивљим патлиџанима, гутали смо их и заборављали на глад. Сад такве исте управо доручкујем, само што они порасли у дворишту у селу, ови које сам их посејао и однеговао, немају исти укус, као ти некадашњи дивљи патлиџани, то је мала разлика.
      И те мале разлике су изазов за ове забелешке.
      Брест је био, наспрам нашег острва, плаже, велик.
      Виши од овог планинског са имелама, чију ми је фотографију јуче послао са Радана - Р.

      Повукли смо се са реке, пре Нато бомбародвања Србије, и нарочито после оних апокалиптичних поплава, уочи Михајлове и Шолетове смрти.
      ... Много тога је запуштено... Али, боље да човек путује, што даље од завичаја, да би га могао у туђини боље разумети.
      Швеђани и Власи имају много сличности. Откуд то? Не знам.
       Разлике, величина малих разлика се, изгледа, боље разуме далеко од - резиденција, салаша, кућа у којима смо одрастајући ходали као месечари...