Мобилна КЊИЖАРА ПИСАЦА

Ова књижара, што се у почетку звала "Дућан ЗАВЕТИНА" - ради нон-стоп, али јој је промет симболичан, упркос околности да је планетарно доступна, ако не за неког другог а онда барем за тзв. српску дијаспору на кугли земаљској. То је да говоримо отворено - неуспех књижарски, и у Србији, и ван Србије. Због чега?
Да ли су те књиге или часописи, који се продају у Књижари писаца толико лоши, сумњиви, или имају некакву другу, скривену ману, о којој није згодно јавно проговорити?
И која би била то мана?
То што се нуде исти наслови, истих писаца, о којима се актуелна или официјелна критика није отворено изјаснила, осим можда индиректно - неком врстом ћутања, какво је било и у минулом веку у бившој СФРЈ?
Или је ту књижару смислио Homo balcanicus ( израз Ива Андрића, наслов једне његове белешке. " Посматрам људе који почињу свој пут у науци, у поезији или у филму, и код већине запажам исто проклетство. /  За свако и најмање остварење у уметности или науци потребан је један минимум самоодрицања,  неопходно је за тренутак не само потиснути у позадину своју личност и своје личне интересе. то је само тренутно и пролазно, један акт воље при ком само привидно губимо. Али ти људи нису способни ни за то. због тога, што год својим даром, вештином и знањем створе, то не може да се одржи као уметност или наука, јер из сваке црте и сваког ретка зјапи њихово неплодно, голо, гладно и незајажљиво ја") ?
Не, Књижару писаца није смислио, ипак Андрићев Homo balcanicus, али је дотични тип , много утицао на њено скривање, омаловажавање, и у Србији, и ван Србије.
Њено отварање, успостављање, погурала је невоља која је задесила српско друштво, књижевност и културу - од деведесетих, па на овамо. Изгубљено је неколико деценија, можда и више него што желимо да признамо и јавно и у разговорима у четири ока, пре свега због оних типова, које је, опет Андрић тачно описао, који су заузимали "високе положаје у друштву" и који су тобож "живели повучено".  "Иза таквих разговора остаје само отрован пепео, пише Андрић. Док су они говорили осећао сам како се живот полагано сужује и мрачи и како после неколико минута земља остаје без смеха и цвета, небо без звезда и боје, а цео свет постаје један узак, клизав и загушљив ходник за који се не зна куда води и у коме се дешавају само ругобе и злочини, без видела и сведока, из којег нема спаса ни изласка, јер му је крај затрпан лешевима.  / Кад сам, после тога разговора, стигао кући, окупао сам се и преобукао, али нисам успео да се потпуно раскужим и дуго ми је требало да опет сагледам светлост у себи". Андрићу се може спочитавати понешто, али не и да  није имао смисла за истину. Постојали су, дакле, они типови, и постојала су и њихова деца, зар не, која су то слушала, и све то друкчије доживљавала од писца Андрића. Ти типови и део њихове деце, која су успела последњих деценија да се лако инфилтрирају у српски јавни живот, културу, политику, уметност и књижевност, дипломатију, и свуда тамо где има пара и моћи, претварали су се преко ноћи у "нове капиталисте", тзв. нове издаваче, тзв. нове књижаре...
Али, коме ја ово пишем? И зашто?
Апелујем ли на "савест" Homo balcanicus-а?
Најодвратнији ми је тип људи, не само у политици, који су се извештили у томе да уништавају све, да кваре и покваре све, у друштвеном животу, у књижевности, у уметности, да се недужно осмејкују, тип гранбанцијаша, подлаца који лако гуше своју савест, и који гомилају  ћар и помажу расплођавање ћепенака свуда.
Не  треба идеализовати ни српску ни југословенску дијаспору, ни српски народ. Не треба гнерализовати ствари. Постоји наравно, не(пре)позната, друга и друга(чија?) Србија, којој су и "Заветине" и Књижара писаца, нека врста очију, прозора.
Књижара писаца је понудила једну сасвим другачију и слику и вредност, за коју је наравно потребно и време, али и извесна потпора.
Говорим о Књижари писаца директно, полугласно, као сељак који има тешку породичну бригу, ломим главу, тугујем - одавно сам у том тешком физичком послу, и у тешкој и достојанственој озбиљности какву варошки свет и школовани презиру -друкчије не умем!
Где је тај народ, на чијем језику пишемо? Тај народ који "не може да буде без риме и какве било досетке, као без дувана и ракије"?
Сељаци су нестали у овој земљи, тј. народ у уобичајеном смислу речи. Опет је Андрић о томе оставио један карактеристичан запис, епизоду, после које је дошла лавина, и затрпала српског сељака. Да тиме и завршим:
     " Године 1941, после бомбардовања Београда, бежали су многи грађани друмом ка Авали. Један моли сељака да га прими на кола и повезе, нуди и да плати. Сељак одбија. Овај моли даље, јер има места на колима и за тројицу. "Има", каже сељак, "али нећу да те примим. хоћу да те видим како   идеш пешице."
    Немојте заборавити ово сведочанство.
    Биће вам можда и мало јасније - откуд толики неуспех, овде, много чега, па и Књижаре писаца. Прави показатељ да су се неке ствари помериле, промениле на боље у Србији, биће и положај или тзв. мобарска институција Књижаре писаца. Из сенке овде владају неке друге авети, а не они који би подстицали обнову и развој малих породичних фирми и највеће фабрике под ведрим небом у Србији. Таквима, самосвојнима и независнима, овде се подмећу клипови, и Србија у ствари, већ деценијама није видела одговорну и патритски уверену владу, којој је на срцу, првенствено, развој Србије на свим пољима!....
      (током пролећа у српским планинама!)                      Б. Т.

________________
ЛеЗ 0003044  
_________________ 

Нема коментара:

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"