Детаљи, сређивања....

Синоћ, пре олује, углавном су биле доведене у неки ред све четири собе тзв. Велике магазе, тј. документационог центра, коју су подигли пред Други светски рат, а после краја Другог светског рата и надоградили наш покојни деда Станко и отац Михаило. То је зграда сазидана од тврдог материјала за потребе једног сеоског газдинства, али је, ево, временом, добила нову друкчију намену.

Велика магаза ових јулских дана, снимак "Заветина"

Соба рођења, снимљено ових дана. Поглед кроз врата...

...

Исто, прва соба, али из другог угла. Сва прва издања књига Браће Лукић...

..

М. Лукић, у првој соби Библиотеке, или соби рођења...

..

Још има простора за књиге, које треба чувати овде...

..

Друга соба,или одељење Периодике, Рукописа - наравно сачуваних Браће Лукић, али и сарадника "Заветина"

..

Исто, друга соба, у којој је остављено места за рукописе које треба овде донети и чувати...

...

исто, друга соба, из другог угла

..

друга соба, звана још и соба Душе, из другог угла

..

Шупа и степениште, улаз у трећу и четврту собу Библиотеке  "Заветина"

..

Трећа соба, део библиотеке

..

исто трећа соба, део библиотеке

..

Четврта соба библиотеке

..

Четврта соба, исто, из другог угла

..

четврта соба, из другог угла

..

стари орман, преко 120 година... 

..

Четврта соба, исто...

..

Овде је Лукић почињао да пише, пре пола века, прве своје саставе...

..

Део керамике сакупљен на потесу Крмиковац, старо селиште (Неолит)

.
...Моје памћење - памћење мојих ребара, колена, рамена, предочаваше ми редом више соба у Великој магази - магази мојих предака, блиских, у некима сам од тих соба и спавао, у младости, док су се око мене зидови шћућурили у тами, повремено је нека грана споља покушавача да се очеше о зид, као крава репом. И још пре него што би моја мисао, оклевајући на прагу времена и облика, повезујући најразличитије ствари, идентификовала Велику магазу, моје би се тело - за сваку од соба сећало врсте кревета, облика и места улазних врата, прозора, веранде, а уједно и гроздова процветалих глицинија изнад веранде, или јоргована испод прозора, и помисли које су ми навирале док сам тонуо у сан, понекад су се враћале и пшосле буђења. Моја утрнула десна рука, замишљала је , на пример, да сам заспао на оном кревету, у коме је сада Периодика и збирка Необјављених рукописа, "Гле заспао сам, премда моја мајка није дошла да ме поздрави, помилује....Моја утрнула десна рука на којој сам лежао, тај верни чувар прошлости моју мој дух изгледа никада неће моћи да заборави, подсећала ме на лампу, сличну оној коју је сликала М. Павловић Барили, или на једну другу, крај које је писао своја сећања, свој мемоар један од мојих покојних рођака, писара, претходника. Понекада би искрснула и успомена и неког другог положаја мог тела; испунила би ме вртоглава и побркана сећања која нису трајала никад дуже од неколико секунди. Беше језе уи краткотрајној неизвесности о месту где се налазим. Знам да ме је та краткотрајна неизвесност обузимала најчешће у дому мога ујака, у оној соби где је била смештена столарска радионица, библиотека, кафез са припитомљеним гугуткама. Понекад сам и тамо спавао. Сећајући се, ја сам наново угледао сад једну, сад другу собу ујкиног дома у којима сам спавао повремено током детињства, и временом сам се за дугих маштања, сећао редом свих соба ујкиног дома. ...
   Ноје памћење је као извор реке, која андолази из неке мрачне и огромне пећине...