ВОЈВОТКИЊА Александра Милорадовић фон Крој преминула је у септембру ове године, известио је на великом простору немачки "Франкфуртер алгемајне цајтунг". Западни стручњаци за генеалогију навели су да је она потомак високог руског племства, грофовске куће Милорадовића и дама Сувереног реда малтешких витезова.
Њен супруг, баварски војвода Рудолф фон Крој, потиче из племићког рода француског порекла, који је сада у првом наследном реду за титулу владара Светог римског царства германског народа, односно Хабзбуршке империје.
То није прва веза Милорадовића с хабзбуршком круном. Крајишком официру, Србину, заповеднику генадирског Градишћанског пука Јефтимију Милорадовићу 1760, Марија Терезија дала је грб и предикат "од Храбреновића и Дубраве", по старом роду из Херцеговине. Међутим, Јефтимије није прихватио унијаћење и одселио се у Русију, где је тражио потврду племства с аустријским и дубровачким документима, где је наведен и грб Милорадовића из илирских грбовника. Захваљујући тим зборницима сумњиве историјске вредности, српску породицу данас својатају бивше југословенске републике, сад државе Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора, чији је велики део у ствари Стара Херцеговина.
Судбина Милорадовића је слика сеоба и деоба Срба од гашења лозе Немањића и распада Душановог царства. Изворно српски властелини у старом Хуму, Захумљу и Травунији, они су, да би опстали, давали војнике многим државама у којима су живели. Историчар Војислав Богићевић наводи да је султан Мехмед Други у другој половини 16. века дао кнезу Милисаву Милорадовићу-Храбрену титулу спахије, шест кућа кметова и допустио му да подиже задужбине, а заузврат је захтевао да обавља војничку службу.
Кнез Милисав, обновитељ Житомислића и ктитор цркава у Клепцима, Ошанићима и Тријебњу, прихватио је и нападао Дубровчане, укључујући и оне Милорадовиће који су ратовали за Дубровачку републику. Кад су се Турци и Дубровчани споразумели, сви Милорадовићи су остали на цедилу и масовно се исељавали, највише у Малорусију, данашњу Украјину, где су већ биле формиране области српских емиграната, бивших аутријских граничара, Славјаносербија и Новаја Сербија.
Иако је Руска империја брзо асимиловала Србе, никада није крила њихово порекло. Ни данас није заборављено да су руско војно племство Милорадовића утемељили Срби из Херцеговине, браћа Михаило, Гаврило и Андреја. Они су били штићеници херцеговачког Србина грофа Саве Владиславића Рагузинског, творца спољне обавештајне службе Русије.
- Император Петар Велики се 1711. спремао за ратни поход на Турску - наводи историчар Иван Николајев. - Русија је одлучила да ангажује веште агенте међу локалним становништвом како би подигла устанке у хришћанским земљама Отоманског султаната и одвукла турске трупе на другу страну. По савету грофа Саве Рагузинског, царевог блиског сарадника и главног саветника у рату против Турака, за овлашћено лице руског императора у чину пуковника именован је херцеговачки Србин Михаил из славног рода Милорадовића.
Пуковник Милорадовић је с царском прокламацијом дошао на Цетиње, где је у марту 1711. проглашен устанак. Султан је следеће године послао казнену експедицију, која је сурово угушила устанак и подстакла још један талас сеоба.
- После догађаја 1712. царски агент Милорадовић поново је отишао у Русију, где га је лично император дарежљиво наградио за успешно обављен задатак - наводи Николајев. - Тако је један огранак Милорадовића заувек остао у Русији, примивши малоруско племство.
Михаило Милорадовић је добио поседе и команду над пуком запорошких козака, а његов унук Петар је напредовао до службе на двору Јекатерине Друге.
- Млађи Петров брат Андреј учествовао је у седмогодишњем рату с Прусијом, а затим у рату с Турцима - наводи историчар С. С. Шулц, далеки потомак Павла Милорадовића. - Са Суворовом командовао је руским армијама у бици код Козлуџе, где су Турци доживели страшан пораз. Он је 1799. произведен у чин генерала. 
Његов син Михаило већ као 19-годишњак био је потпоручник Исмаиловског пука. Само десет година касније он постаје генерал-мајор.
- У бици код Аустерлица против Наполеона, Милорадовић у тешким условима са својих 4.000 војника одбија нападе 10.000 Француза - наводи С. С. Шулц. - Посебно се прославио беспримерном храброшћу у Бородинској бици.
Убиство Михаила Милорадовића
По окончању рата, Милорадовић је постао најодликованији активни официр руске војске, а 1813. је добио и наследну грофовску титулу. Пет година касније постао је петербуршки војни генерал-губернатор, командант Гарде и члан Државног савета.
Кад је умро цар Александар Први, Милорадовић се умешао и у питање наследства круне. Када су млади гардијски официри, незадовољни понашањем Романових, 14. децембра 1825. покренули побуну на Сенатском тргу и Милорадовић је изашао међу њих и својим ауторитетом је готово смирио устанак. Тад му је у леђа пуцао левичарски радикал Петар Каховски. Стари ратник је захтевао да види зрно којим је упуцан.
- Хвала богу, није војнички - одахнуо је кад су му показало револверски метак. Његова последња воља била је да цар ослободи све његове сељаке од крепосне обавезе.
Октобарска револуција поделила је и Русију и Милорадовиће. Неки су као "бели" отишли у иностранство, а други су остали са "црвенима" и поново се доказали као одани официри. Такав је био Родион Николајевић Милорадовић, потомак јунака Отаџбинског рата против Наполеона, постао је херој Великог отаџбинског рата против Хитлера.
Гроф Александар Г. Милорадовић (1886-1952), јунак Руско-јапанског рата и Првог светског рата, као белогардејац је емигрирао. После његове смрти 2. јануара 1952. године, потомци његовог брата од стрица Николаја, такође царског официра, требало је да траже од руског цара да наследе грофовску титулу. Међутим, пошто су последњи Романови одавно побијени, Николајев син Серафим Милорадовић (1929-2008) просто је преузео грофовску титулу. Живео је у Француској, Немачкој, Белгији и Великој Британији.
Његова кћи Александра Серафимовић грофица фон Милорадовић, како њено титуларно име наводе у Немачкој, рођена је 1960. у баварском дворцу Суншиг, а 1987. удала се за херцога Рудолфа фон Кроја, сина херцога Карла фон Кроја и принцезе Габријеле фон Бајерн. Родила је шесторо деце и била је веома позната по хуманитарном раду као дама Малтешких витезова и члан одбора Фондације бискупа Хајнриха Тенхумберга. Докторирала је 2004. на Сорбони с тезом "Совјетски дисиденти у Немачкој". После дуге и тешке болести умрла је у 55. години, а с њом је практично нестала и грофовска кућа Милорадовића. 
Михаило Милорадовић

СРБИ - МАЛОРУСКО ПЛЕМСТВО
РОД Милорадовићи уписан је у руску књигу дворјанства.
У родословној књизи Милорадовића уписано је 255 мушких и женских представника рода. Ступали су у брак углавном са представницима малоруског дворјанства.
Генерал пешадије Михаил Андрејевић Милорадовић је 1813. награђен титулом грофа руске империје за заслуге у рату против Наполеона, а његовом смрћу 15. децембра 1825. је угашена грофовска грана Милорадовића.
Други пут је титула грофа руске империје додељена, односно дозвољено њено коришћење, "за овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића" који није имао директних наследника, праунуку његовог стрица Петра Милорадовића, Григорију Александровићу Милорадовићу.

КОМУНИСТИ ДИГЛИ У ВАЗДУХ ЛАВРУ
Генерал Михаило Милорадовић је сахрањен у Цркви Светог духа Александро-невске лавре, коју су комунисти дигли у ваздух 1937. године. Срећом, надгробна плоча и његови земни остаци су спасени и пренесени у музеј Благовештенске цркве, где се и данас налазе.