ВАСКРСАВАЊЕ ЈЕДНОГ ЕСЕЈА, ПОЛ ВАЛЕРИ

ВАСКРСАВАЊЕ ЈЕДНОГ ЕСЕЈА, ПОЛ ВАЛЕРИ
Шта је велика литература? (За Правду написао Пол Валери) Слава је клише. Сама по себи, она не значи ништа. Један књижевник може бити десет или двадесет година славан, па ипак његова слава може тако брзо и да ишчезне. Постоји само једна једина слава која нешто важи: - она слава коју име човека после смрти постигне. Стога је сасвим безначајно кад један човек још за живота није славан. После ове констатације треба да се позабавимо оном врстом славе која је снашла само неколицину срећних и изабраних, већ за живота славних људи. Како су они ту своју славу стекли, и да ли је вредело ту славу уопште, стицати? Слава је, у ствари, нагомилана популарност. А то значи врло несигуран посед, који тако и треба третирати. Јер свака слава зависи од безброја импондерабилија и од вечито променљивих чинилаца.

четвртак, 17. септембар 2015.

"Где сада да играмо? нигде ; не треба уопште да играмо ", пише Пол Луј Курије у Петицији у име сељака којима је забрањено да играју

На  брисаном простору

   "Где сада да играмо? нигде ;
не треба уопште да играмо ",
                пише Пол Луј Курије у Петицији у име сељака којима је забрањено да играју (1822) , позива се на основне законе правде, здравог разума и традиције: "Азејски празници су били нарочито чувени у свим нашим селима, и позивали су на такмичење сеоски свет из свих околних општина. Одиста, откако су у овом крају момци научили девојке да играју, то јест , од оног времена када почесмо да постајемо своје газде - сељаци са обала [ера, азејски трг је увек био наше омиљено састајалиште за игре и послове. Тамо смо играли као што су то некада чинили наши очеви и мајке, а не памтимо да се ико пожалио на  нас или да се неко тамо обрукао. Пошто нисмо направили ниједан изгред, готово нисмо могли да замислимо, у свом великом поштењу, да нам неко може одузети ово древно право, законито, стечено и посвећено дугогодишњим коришћењем, засновано на основним законима правде и здравог разума ; јер, ваљда имамо право да играмо код своје куће ; а где да се народ понаша као код своје куће, ако неће на јавном тргу?"

     ЗАВЕТИНЕ су после Револуције (1945) у пожаревачком крају спречаване од стране нових власти у њиховом изворном облику,и временом су се сеоске славе свеле на игранке на игриштима, да би у неким селима, где су месни комунисти или општинске власти биле ригидније, биле забрањене, или сведене на територију порте,авлије и гостинске собе. Тако је тај празник временом постао туробан, мртав:слава се одржавала, али малобројна и некако разбијена. Осим неких суседних влашких села, где се играло изван села, на обалама река или крај шумских потока, под тополама и на трави. Од тада опустеше наши сеоски тргови...
     Предмет Куријеве петиције је важнији него што изгледа, не само за сељаке и људе његовог времена, за Француску и Европу, већ и за Балкан. " У Француској се намножило много више жандарма него виолиниста иако нам они нису толико потребни за игру. Желели бисмо да нас о сеоским празницима лише свог присуства, а право речено, ми и не захтевамо да нас тако често обилазе : али власт се данас свагде налази и њена  свеприсутност иде тако далеко да не начинимо ниједан корак на нашим игранкама, а да о њему председник општине не жели да буде обавештен како би затим поднео извештај министру". Јер на Балкану је , у другој половини ХХ века, све то било много горе и драстичније, него у Француској  у своје време.

   Данас је уторак, 22. јули 1997. године, и видео сам, долазећи на посао, очајање и просјаке. (Све је више просјака , и прошња је дивно узнапредовала, и изгледа да смо домашили онај степен беде који је испуњење неког проклетства.) Пре непуну годину дана ( у петак, 23. августа 1996. године ) записао сам нешто о  почетку Краја (када ми се чинило да сам све ближе остварењу идеје о оснивању Академије Алхемије) :
ТО  су биле њихове године,
године опсенара и голубова превртача,
узиђивања гробних плоча тзв. непријатеља у тротоар,године илузија, путовања мрачним и ретким возовима, стихије, студени и страха.

Из провинција стигле су хорде неких других лица. Млади и паметни ухватили су последње возове , бродове и авионе и отишли далеко. Било је оних који су знали
исход свега унапред, наивни су се надали некаквом чуду , али није се догодило ништа вредно спомена. Догодиле су се њихове године, које ће појести наше године.

Савесни, сада наглас говоре, поново упозоравају и понављају шта се догодило и колико нас коштају и
колико ће нас тек коштати њихове године. У ствари гурнули су народ  на жилет и
народ је сам себи пустио крв.

Све је више просјака и људи у годинама који се одлучују на самоубиство. Оно што је требало да се догоди - није се догодило. Људи и у аутобусима већ говоре са горчином о почетку краја...

Вране и голубови гриваши сишли су у градове, то може бити злокобан знак.
Из канализације излазе угојени пацови.
10 % становништва купа се у меду.
У провинцијама, селима и варошицама, има још увек помада из резерви и неког другог времена, много шта је премазано помадом, пудером и прашином и изгледа другачије. Тамо се може узети јефтино у закуп земљиште, или купити багателно пошто је већина сељачких газдинстава пропала и изумрла.

То су биле њихове године, а не краљеве.
Све су преотели и узели под своје. Све најважније. То су биле године аутизма, свуда су постављали само своје проверене људе, а на положаје своју децу. Тако су, усред Европе стварали индијски модел, затварајући се у себе. И нема сумње да ће доћи до дегенерације те касте, изумирања, само што ће то ићи много спорије него што се надамо , и, мерено дужином једног обичног века, догодиће се -
прекасно!

                                   *
Народ више није врховни судија када је реч о пристојности и часности .

Некада су преки суд и прогонство били уобичајена награда људима који су се једини усуђивали да искажу оно што свако мисли.
Данас најбољи писци, и академици,
причају и пишу о небитном ,хроникама
...У крчмама нема
посетилаца, као раније, али и даље је
то новобалкански храм у коме нафракане
девојчуре помажу платишама
да забораве, најчешће истину.
( "Свакодневно се врше покољи који не заостају за Цезаревим ; али свет слабо ужива у њима, док обожава дела далеко испод Рафаелових")

                                1
Све је опрано. Тањири, лонци. Крвав чаршав. Душа. Али, зар и даље, опет и опет,
не навире мутни талог из ње?

Чудовишта чудовишних неиживљености?

Домаћи паук и даље плете своју мрежу!
Грех, ужас и страва,
испуниле су овај буxак!

О, колико пајалица треба!

Све је опрано, али као да из ничега, чини се, из саме чистоте, избијају као пеге, страшне мрље...

                              2
Кад неком пријатељи заврше као патуљци,
нека свој развој, величину , раст
чува и подноси као Запис (храст) .

Пуста је кућа,
тамо где су биле све наше наде,
ласте се гнезде већ годинама,
а потомци далеко одатле
купују јефтино помрчину
и продају је још - јефтиније.

Говорим опет о заборављеним
трговцима светлости,
како би ме чуо макар онај занесењак
што тражи свога бога
на теренском возилу.

И он ће умрети, пре сусрета
са трговцима светлости ?

       17.септембар 2015.

Нема коментара:

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"