УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 28. август 2012.

Ристо Василевски :ТРИ ПЕСМЕ


(Зборник "Шумадијске метафоре", 2012 : Рубрика даривања)


ЖЕНА


 Лежала је нага на ужареном песку
удаљена од мноштва гласова
с мора и копна
листала китњасту књигу

Тело јој је усијавало сунце
и мрешкало се на светлости
као слап пречисте планинске воде

Набрајао сам имена
којима бих је могао дозвати
покушавао немушто
да зароним у њене мисли
упућивао таласне додире
њеним најнежнијим местима
које не могу да издрже
а да се не одају
ако их имало дотичу

Она се није бранила
али је тајила знаке
да јој годи моја близина

Тек пред залазак сунца
кад се моја сенка сасвим издужила
и покрила сву њену лепоту
окренула се
загонетно осмехнула
замрешкала другом
страном тела


Као да је осетила стисак
мојих руку на дојкама
полен даха на устима
да би се охладила од њих
загазила је у позну воду
запловила ка пучини

Оданде је стизао
само ромор воде
и запљускивао
читаво моје биће


РЕКА КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ


Стојим крај реке које неће бити,
све више урањам у живи муљ.

Исцуриће некуд ова моћна вода,
понеће са собом водени дашак,
сав живот везан за њега.
Попиће је, можда, прејако сунце
као што велика жеђ гута капљице,
потопиће је, можда, моћна рука
која је подрива одоздо,
и развлачи је у ширину
да се сва расплине у нешто непознато.

Дрвеће испод којег стојим
и посматрам бродовље које тоне под теретом
и храни обале зеленилом
постаће суве влати на ужареном песку.
Дно ће се отворити
из њега ће изронити чудна места
која је живот давно напустио
да би се сâм потчинио природи.
Винуће се врхови негдашњих звоника,
зинуће напуштене нејасне лобање,
проговориће дубоко закопане тајне
и све ће постати нешто друго.

Мостови ће бити дуге на небу,
само ће се из прича знати чему су служили.
У њиховој високој прозрачној сенци
тражиће предах упорни трагачи
који читавом њеном дужином
ослушкују дах неког новог извора
да би њој и себи удахнули живот.

Ове реке неће бити,
попиће је наш немар!


ВОДА


Душек је бродовима,
јастук мртвим душама
што напуштају тела
и вазносе се у небеса.

Не памти извор
у коме је зачета њена прва кап
да би изнедрила реку
која ће спојити земаљске
с небески океаном.

Не помишља на увир
мада је неминовност
да урони у земљу
или се вине у небо.

Гробница бродовља
и недосањаних пловидби,
расцветава се с буром,
запљускује обале света
и чисти их од кала,
мада јој је дно пуно муља
и нашег отровног немара.

Кроз њене тамне прозоре
једва продире светлост,
у њеним бистрим капима
огледа се сјај све лепоте.

Кружи око осе
што спаја живи и мртви свет,
раствара твари
које обично касно откривамо
да би њима одржали равнотежу.

Само они којима недостаје
знају колико је скупоцен њен додир,
само они који посустану на врелом песку
могу рећи колико је лековита.

Зато је и сâм Бог
кад је стварао свет
из лаве у њу загазио
и упутио Сина
да се у њој Крсти.

Зароним каткад у  њу
и покушавам да откријем
како изгледа у другом свету,
и према њеном току
одређујем време и простор
којим ћу вечно кружити.

    стр. 138-141